...

Пад Обреновића остави на једној страни Ђерасимовиће, Прљевиће, Зрњевиће, Петаковиће, Наумовиће, Орловиће и Пешиће (е, јебе ми се!) као своје верне присталице и најбогатије куће у граду; на другој страни створи представнике револуционарног (?) режима радикала на власти: општинске служитеље и писаре, среске пандуре и практиканте, служитеље и практиканте пореског одељења, служитеље, практиканте и архиваре првостепеног суда, служитеље и практиканте начелства и поште, жандарме и монополске чуваре – сви дуплирани. Интелектуална елита новог режима представљала је и његову финансијску моћ, његове “богаташе”: више чиновнике. (Запазити опозицију појмова: најбогатија кућа насупрот богаташу, или, још горе: “богаташу”.) Ових је било у приличном броју, сви радикали. Одабирала их је, при самим министарствима, цензорска рука од четири радикална посланика из Ужица: проте Милана Ђурића, Мише Атанацковића, Мише Трифуновића и Радислава Митровића.

Леп је Битољ. Устаје Господин Потпуковник. Да га замислим у пролеће, или у рану јесен. Али – дочекасмо. С Божјом помоћи. Хукће Гггггггг-г. Постоји, хвала ти благи Боже, и оно друго јаје.

Долазак железнице 1911. и балкански рат 1912. унеше извесну промену и живахност у дремљиви живот паланке (Ужица). Благодарећи лиферацијама опанака и стоке за време рата пониче известан број богаташа. Повећи број живља се упосли, а један део се канализовао као “чиновник” или жандарм у новоослобођеним крајевима (укључујући и Битољ). Многи “дрвени адвокати”, практиканти, пропали ђаци и други одоше као полицајци и разни службеници. Оно су, нема сумње, осветили Косово: за годину дана Турци су имали да врате у истој форми сав “бакшиш“ и “мито” ( све свадбарине, друмарине и мостарине ) што су узели за пет векова. Од тада се могла видети и по која ограда око имања на периферији. (Дотле се ниједна одржати није могла: очас плане на сиротињском огњишту недалеко.)

...