Ееее, да ми је сад овде мој Војко из Драгоманаца! (Да ме спасе!)
Лелекао би у очајању, уз свакојаке страшне псовке, Војков син кад би се кола заглавила у блату; и уопште, нешто искочило па се испречило и окренуло наопачке; те је његов неодрасли син измичући се на мах помишљао да су Драгоманци, могуће је, на оном свету. А опет, знао је, нису; већ да су негде у бестрагији где је деда сахрањен поред цркве; заклан метком, баш као хајдук Станков први Турчин. Камени су му споменик саборци тамо поставили. Све је то исплаћено после рата.
Смушена прича, чак и да је Врховној команди Војко припадао!?
Но, временом су јењавала туђа сећања уз неизбежна противуречја; али је очев вапај постепено прелазио у кривицу. Драгоманце је ваљало наћи. Није се стигло. Доцније неста и обележја поред цркве. Кости су Војкове откопане па пренесене на заједничко војничко гробље, на Зејтинлик. Тада је имало где да се оде, али то беше Солун, не Драгоманци...
Тако је прича о ратнику који никако да се кући врати, и у тежачке послове упути нејаког сина, још потрајала кроз тај усклик. И када је стасао унук Војков, замомчио се, стекао породицу, нарадио се па остарио, а склопљена је како ваља после безмало једног века. Ево како у ствари гласи:
Војко М. припадник Шумадијске дивизије рањен је на положају, као што то у рововском рату понекад бива, једног магловитог, хладног јутра, другог по Никољдану 1916, на Говедар Камену, под небесима, у планини. Из Завојишта дивизијског упућен је у Прву хируршку пољску болницу Врховне команде, најбољем српском војном хирургу др Михаилу Петровићу, у Драгоманце. Недалеко је, осим болнице са искрпљеним сурим шаторима, била команда Друге српске армије. Отуд и она прича о Врховној. Смештена у једној од присталијих зграда на спрат, с улазом, степеништем и прозорима европејским. Скоро па лепотица у селендри, у сред Могленске котлине коју је још Јован Цвијић походио. Насељена неуким претежно словенским живљем, које је треску (маларију) сматрало делом своје судбине. Уз то нису ни знали коме етнички припадају, мада већ беху држављани Краљевине Грчке. Но и то ће замршено питање касније да се избистри, повероваће да су, у ствари, Егејски Македонци, ни Срби, ни Грци, дакле, а ни Бугари; што ће по искорењивању маларије у другој половини прошлога века, имати за последицу преобраћање ранијих словенских топонима у грчке. Ипак, назив тог места још из времена Војове погибије, потиче од речи која је италијанска, и француска. Драгоман је тумач језика, преводилац; онај који говори у нечије име, посредник, закупац радне снаге. Печалбаре су водили и заступали их драгомани.
Војкова рана описана је у казуистичком делу дневника др Михајла Петровића. Пушчано зрно, гурајући пред собом комадиће војничког сукна, продирало је у мишићну масу доњег бочног дела врата, изнад леве кључњаче и застало је иза кичме. Било је тешко да се одреди где је, а потом вади, мада је Петровић, служећи се и рендгеном два пута покушавао узастопце, борећи се с већ разбукталом инфекцијом. Војко је умро на Бадњи дан 1916. (по јулијанском календару), поживевши после устрелине око две недеље.
С данашњим моћним лековима живот би му спашен био. Али то није разлог ове приповеди; већ мене и подмуклости, и кривудавост историје, и патње потомака, у два колена. Код сина Војковог оне су гласне и опипљиве за то поратно доба. А она безмало клетва – која није лишена свирепости узраста младалачког кад год је реч о напуштању, макар и оправданом, у овом случају отаџбинском, заувек недоласку једног од родитеља – складно се наслања на “Прву бразду” Глишићеву. И Војков син је ту своју прву бразду са истом вољом, истим маром, сам самцит узорао; и сав свој тежачки живот потом проживео, уздишући и теглећи, мада на крају задовољан самим собом. Опстао је, упркос наредном тешком рату; децу је изродио, на пут извео, школовао.
Но, зашто његов вапај временом постаде нелагодом и кривицом, његовог сина? Ко да објасни? Барем је Војков унук на свој сопствени живот имао мало разлога да се жали? Осим детињства, не баш лаког све му је доцније ишло глатко. И видео је и путовао, положаје имао и цењен био, и крепку старост дочекао… Па, ипак – Драгоманци! Попут море. Нешто што, схватио је још у младости, не беше упутно помињати. Како? Зашто? Када сељачко своје порекло није крио? Ипак му одрасле кћери и већ удате, не упамтише ни Драгоманце, ни име прадедино. Тек њему, унуку, крепком а остарелом, линуше сузе када му једва читљив Петровићев рукопис оно показаше, а где о Војку штуро писаше у неколико густих реди… Развише потом мапу Северне Грчке… Апсалос, погледајте. То беху Драгоманци. Он дође к себи и захвали се. Потом није жалио новац. Заседе код куће крај телефона, и јављаше се свугде где пусти Србин данас живи, што браћи, што рођацима, даљим, ближим, и по Европи а и даље. Нађени Драгоманци!
Неки плакаху, неки кликтаху. Неки га јесу, неки баш нису разумели. Све је то, ипак, била његова ствар; и последица дангубне старости, напослетку.

(Задужбина, Год VII. бр. 71; 2005.)