БАЗАР ЛУТАЈУЋИХ ДУША

  1. Својевремено је Господин Гњида био швалерск, што би рекао романописац Јаша Игњатовић; па и сада у својој шездесетој, са становишта времешних дама. Знимао се "И Ђингом" кинеском књигом промена. Сматрао је, наиме, да је борба између психолошке пројекције и интуиције (преосећаја), у сваком појединцу – о томе када доиста дејствује прва а кад друга – једно од недокрајчених питања одлазећег века. Није промакло ни Карлу Густаву Јунгу; а он тим поводом, вели: "С друге стране, нека особа вештог и окретног духа може да преокрене читаву ствар и покаже како сам ја пројектовао сопствене субјективне садржаје у симболизам хексаграма. Таква критика не штети И Ђингу. Напротив, кинески мудрац као да на то одговара осмехом: не видиш ли колико је користан И Ђинг; јер чини да пројектујеш своје до сад неостварене мисли у његов тајанствени симболизам." Древна мудрост Истока, даље ће Јунг, скреће пажњу на чињеницу да разумна особа, ако жели, може да остварује увид у сопствену мисао, али древну мудрост не занима начин на који се то збива. "Болесног мучи теорија И Ђинга, здрав мирно спава." И баш та реченица обеспокојавала је Господина Гњиду; који би зарад истине (једне и само једне) пристао и на болест. Јунг се, сматрао је Господин Гњида, на том критичном месту – измигољио.
  2. Према "Психолошком речнику" Драгана Крстића, на који се позива и Господин Гњида: Психолошка пројекција је измештање унутрашњих садржаја упоље и приписивање таквим садржајима ознака спољне реалности. Док је: интуиција непосредно увиђање и опажање, сазнање мимо разлога разума, пречица ка истини, када се истина тренутно доживљава. За психологију, вели Драган Крстић, није спорно интуитивно сазнање већ како га образложити.
  3. Ето?! Древна мудрост Истока, древна мудрост Запада? Једни су (Исток) од објашњења одавно дигли руке, други се (Запад) упињу да интуицију, ипак, објасне. Не полази им за руком. Некоме се, вели Јунг, сопствени дух јавља јасан као дан, другоме сеновит као сумрак, трећему густ као мркла ноћ. Онај коме се Књига промена не допада нека је не користи. Ко је нарогушен спрам ње нека верује да је неистинита. Узми или остави. Те је Господин Гњида током првих неколико година истраживања био преопрезан и препун поштовања. Потом, увидевши да се истраживање тегли, разгоропади се заборављајући на опомену, да се: "И Ђинг не нуди ни доказима ни резултатима..." да се "не хвалише", да "није лако приступачан..."
  4. Имам ли или немам интуицију? Мучило је Господина Гњиду. Мада се одговор дао наслутити: свако мора је има; јер иначе би упражњавање И Ђинга, било бесмислено. Но, имам ли је ја, питао се, у довољној мери? А, ако је имам од какве ми је па, она вајде? Не да би се здравог разума, и силних његових замки, отарасио. Напротив. Бити без мозга – метафорично, разуме се – сматрао је срамотом, што је за прилике у Србији, крајем ЏЏ века величанствен став. Али имати још нешто осим мозга, то је већ корак у добром правцу. Расрђен принео је себе на жртву. Биће и експериментатор и заморче. A oво је, колико толико, његова прича.
  5. 14.04.2000 - 19. часова. Данашњи дан! Приша из фирме оперисан, кажу, успешно. Моја жена уочи свог и те како значајног пута добила слом живаца. Разлози непознати. А митинг? Процене су да је било око 200.000 душа, а говорника као плеве; и да је – успео?! Оптимизам слободног радија Бe 92, и – грађана? (Хм.) Шта следи? Према Твојим одговорима, Књиго: успех у малим стварима. Велике не могу да буду урађене. Је ли то предсказање или моја тупава психолошка пројекција?
  6. 17.04.2000 - 8.56. часова. Каква ноћ! Пуна врелине, нестрпљења. Пет пута сам устајао да се помокрим. Пробудио се пре будилника. Извесна, врло далека рођака, државqанка САД, понудила је мојој жени боравак и серију темељних здравствених прегледа на једној од чувених тамошњих клиника. Кошта то брдо лове, сав тај циркус, а из кукавне наше жабqе перспективе изазива параноју. [та ли }е јој сав тај штрапац? Мрвичак те исте лове нама би овде био опстанак. Живот би нам се упристојио; и што се части и поштења тиче – процветали бисмо. Али, мрског агресора занимају – резултати; а, процене колатералних штета прошлогодишњег бомбардоваЊа. Неко је заошијао бубањ, па извукоше име моје жене. Пронађена је и рођака. Дела, момци: јетра, бубрези, срце, мозак... Живи ли јој се или не живи?
  7. Потом су нам искидали нерве око виза. Плус лова. Ситна, али - лова. Исцеђен црквени миш. Брига те, Књиго, о лови ти и не говориш. Стварање је јако, кажеш. Тачно. Баш смо те недеље стварања и окончали заврзламе око виза. Моја жена одлази за који час. Сручих у себе кафу, одох да се промувам око олупине, кофере изнесем, распоредим. Вратиће се, нада се, с препуним. Ништа јој наши, као, неће на царини. На лечењу је, казаће, била. Није шверцерка. Е - баш због тога! Шта ти је у багажу, бабо! И о томе ћемо једном, Књиго. Далека је то сад будућност. Тренутно, успех у малим стварима: стићи до аеродрома!
  8. Стигосмо. Авион на време полетео. (Аутомобил ми више неће требати.) У фирми - мукло: здраво, здраво. Оде супруга? Оде... Па, неко, као, поче о тим залудним летовима, са наших аеродрома, допуштеним тек од недавно, нешто баш попут милосрђа али на почек, а уз то лажног; јер такви летови нису за честит, радин свет. Оде ли? Оде... А када ћете и ви, Господине Гњидо?
  9. 19.04 - 21.30 часова. Стигла је. Телефон у глуво доба. Тражим фотељу тетурајући се. Превише пива тог првог дана и разговора о гробљима, пијачним ценама које скачу. Понајвише, ипак, о ценама гробљанских парцела, које такође расту и свакојаким подвалама.
  10. Пре тога, понудих се у фирми да лично однесем Госпођи Лисичић кич- постенице, код нас натруковане „испод тезге“. На њима, међитим, није њено име. Она, пореклом Рускиња, говорило се (не у тупавој мојој фирми) да је, високог, чак кнежевског рода, задржа ме на кафи. Прича: из "Литературнаје газете" прикупила је чланке. Солжењицин и још неколицина руских, веома значајних писаца, који су поводом прошлогодишњих одвратних догађаја (бомабрадовања Србије) анализовали Нови светски поредак и Србију. Сјајни текстови. Само – нико неће да их, код нас, објави!? Режимски листови неће, неће ни „«»»»»независни“. Онако сјајне текстове! Него, шта ли ја мислим о протеклом митингу? И о будућности Србије?
  11. Ех, да си ми при руци била, Књиго! О будућности Србије? Рећи ћу Вам, Госпођо. Само, пре тога... Допуштате? Узмите ове новчиће. Три их је на броју. У обе шаке. Мућкајте, интензивно мислите на постављено питање – о будућности Србије – не на Тургењева, и његов роман “Дим”, и на њихове приче о будућности Русије! Баците их, сва три одједном. Тако шест пута... Добићемо један од шездесет и четири хексаграма. Али, молим Вас! Па то је врста шаха!? На шаховској табли постоје шездесет и четири поља! Још увек не разумем. Само мућкајте, баците, па да видимо... И тада би се, вероватно, смејала и смејала, али би одбила, сигуран сам, да се “и у то упусти”, да ли због прастаре, царистичке (?) неповерљивости Руса спрам Кинеза. Или, што је одлучила да, када једном и томе време дође, прегура деведесету, а неопрезне особе то никад не постижу.
  12. Занимљиво би било. Али, не вучем Те са собом, Књиго! Чувам Те, мазим и пазим, држим недалеко од фотеље а у висини своје главе, према упуству. Отуда, на питање речене госпе о будућности Срба и Србије одговорих да је то, што се мене тиче – магла. А и не занима ме. Оматорио. (А ипак доста млађи од ње.) Од јутрос – бели удовац. На шта је прснула у незауставив смех.
  13. Би ми, тек тада, жао што нисмо, уз Твоју помоћ упоредили наше две интуиције. Или психолошке пројекције? Њој одговориш: "За човека је повољно да пређе велику воду." Или: "Стварање је јако". Мени: "Само мале ствари могу да буду урађене." И, шта би произишло? Два супротна интуитивна, као, виђења. Она не сумња, а ја сумњам да нас чекају бољи дани. Чија је интуиција, онда, исправнија? Ко ће живети дуже? Или смо се само само психолошки пројектовали, признавши притајена своја уверења, а донекле и животни елан? И док се она, тако, смејала, закуках, замолих, за те копије њених превода. Дајте ми их. Волим руску мудрост, јер је страстима испуњена. Наша српска је цикетанска, кинеска неразмрсива.
  14. Не, не и не! Бранила се. Сада вам не могу дати! Још, дакле, уживате у одбијањима. Те смо се смејали и смејали. Она уздахну, напослетку: не ваља толики смех. Нису времена. Успротивих се. А она да је о смеху а у срамотним овим временима, недавно беседио један наш славни списатељ; и – смех осудио. Доказ, госпођо, да нам је мудрост – плитка. Те се растасмо.
  15. Одатле сам отишао на пиво и на гробљанске оне разговоре. Опијао сам се и Априла прошле године, током бомбардовања, обдана. Дођем накерсан кући, па у постељу. Спавам. Сирене не чујем, аероплани се не чују ионако. Децембра 1998. године на моје оштроумно питање: какав ће да ми буде Април? Одговорила си - Минг! Попут гонга. Затамњење светлости, "повређивање сјајног". Сунце је зашло под замљу. На власти је човек мрачне природе који наноси зло мудром и способном човеку. А, потоњи сам, као, ја. Е, тај мудар, способан чова не сме себи да допусти – Ти тако саветујеш – да буде уништен неповољним околностима, ни да дозволи својој постојаности да поклекне. Споља попустљив, прилагодљив, али изнутра постојан: штити и одржава своју унутрашњу светлост. Али његова – то јест, моја – унутрашња светлост не сме, ипак, да буде видљива. Затрпано и потиснуто, а сачувано! Е, сад...
  16. Може ли се моје, тадашње, одбијање да се по лагумима и склоништима кријем, и приклоним се општежићу, схватити као попустљивост? Или тадашња моја опијања? Тетурам се, тако, улицом, кријући своју истрајност; настојим, свим силама, да моја унутрашња светлост, као, споља не пробије; блесавим се и пред сопственом женом – а њој свака част, није јој се, такође, по склоништима ишло – а она према очекивању шишти: зар си морао?! Усран, одговарам, упишан нисам. А она: да је одвратно видети пијаног старца. Минг! Повређивање сјајног. Ја – чичиште!?
  17. 20.04 - извечери. У фирми ме, кад јутрос стигох, сколетеше. Од сабајле ме "јури једна госпођа”. Број телефона оставила. У реду, рекох, не погледавши у цедуљку. Грешка. Баш такви, као, нехајни потези изазивају подозрења. Посао на видику а ја се правим шерет. Све бих да ћапим сам. Е, не иде. Правило је, да се лова зарађена на црно – дели. Не баш на равне части, али се дели... Што је некако ишло скоро до пред бомбардовање. А потом су се распламсала подозрења. Држао сам се, и тада, исправно али гордо, поштујући стара правила (И Твоје савете, Књиго).
  18. Бадава. Сенка је закачила и мене. А тек када објавих да ће ми жена на пут, преко океана! Узалудна беху јадања што нас, Србље, по разним амбасадама, поводом виза, малтретирају као стоку. Нико ме жалио није. Напротив. Чекало се да неком, у фирми, попусте живци, да се на мене исколачи: не сери више. Откуд твојој госпоји лова!? Даља рођака, није него! Минг!
  19. По Теби је, међутим, овај Април 2000. године с гледишта моје судбине – Ку. Распадање, пропадање, трулење, рад на нечему што је упропашћено. Ку је кинески назив за зделу по којој су се размилели црви. Али, то није судбина, већ злоупотреба људске слободе. Комоција. Јер оно што је упропашћено човековом грешком може, а и мора, да се исправи – човековим радом. Слика: ветар звижди, али ниско, по планини обарајући, упропашћујући растиње. Исто је са понижавајућим ставовима и обичајима, јер кваре људско друштво. Али, то је и позив на поправљање. Узвишени човек – а то сам ја – треба да покреће људе, и јача њихов дух. Како, Књигице смутљивице, како?
  20. Кажеш: избегавањем ситних, сувишних грешака. Због тога, пред својим рачунаром, мало касније, растворих цедуљицу, покајнички. Е, не можете одатле, закрештала је шиљатозуба секретарица. Гајтан, телефонски, је скраћен. Па, приђох њеном столу. Знате да иду празници? Који? Да нисам узвишени човек, сходно свакодневним Твојим обраћањима, Књиго, вероватно бих наставио: Васкршњи? Првомајски? Или оба?
  21. С лакоћом добих везу. Госпођа је пријатељица моје жене. Из бестрагије јој стигла кћи. Сетих се: прошлогодишњи август. Пресудан митинг. Хоће ли, неће ли, да се слегне силан свет? А кћерка пријатељице моје жене, можда јој је двадесет и трећа, можда седамаеста, доноси хрпу папира. Добар вам дан, господине... Оно “Гњидо” није се чуло. Дошла зетовим моторциклом. Изљубила се с мојом женом. Видите ли ви овај хаос. Ја статистику - не познајем. Уметница је, као и њени родитељи; а прунуђена… Моја жена, мало доцније примети да кћер има и нешто од некадашње лепоте своје мајке.
  22. Килаво од почетка. Донесене папире, пошто девојка оде, моја жена одмерила је с одвратношћу. Као: нису то папири него - ванбрачно дете. Окривљен за очинство. Али рече: мораш помоћи, а узимање лове од тог детета било би бестијално. Одговорих да сам принуђен да јој наплатим. Рачунар ми је у фирми. Нико никоме тамо не верује...
  23. Девојка, зваћу је од сада М., јави ми се тог истог дана, пред поноћ. Како вам, јаој, све то изгледа, поштовани Господине - оно “Гњидо” није се чуло - можете ли се снаћи? Па, узгред: нећете, ваљ'да, сутра на митинг? Биће шибања. (Премда, сутрадан, на том митингу батинања од стране полиције није било.) Одговорих да ће моје бављење њеним папирима да је кошта. Само реците: колико? Рекох. Онда - почните!
  24. Њен очух и њена мајка припадали су музичком и позоришном свету, а њен покојни отац свету филма. Познанство, пак, моје жене са мајком речене М. сезало је у далеку неважну прошлост. У јулу, прошле године, сусреле су се на пијаци; стадоше да се јадају једна другој; да оплакују судбину "наше деце", “данашње, наше, омладине”. Уметница изнесе свој пример: М. је њу, мајку своју, оставила. Отишла, да живи у Европи. Науком да се одједном бави. Откуд, па, науком, упрепасти се моја жена. Због стипендије. Јер овде уметничког посла за њу нема... Што, опет, као, не беше јасно мојој жени. Научни радови овде пљуште! Магистратуре особито. По мужу зна, обичном, да извинете, инжењеру. Да тога није...То ми је била препорука.
  25. Бејах, тог прошлог лета, када је банула М., на одмору, што је мрсило ствар. Морадох у фирму већ сутрадан. Дођоше и М. и њена мајка. Каква забуна, под видом одушевљења! Уметницу су препознали. Сколетели је питањима. Зашто вас, на позоришној сцени, дуго нема? Посадих М. крај себе уз рачунар. Објашњења; ово бисмо овако, оно онако... Допадале су ми се њене усне и врат. Расејана, у први мах, пристиснута својим хаосом, а, поготову присутвом мајке. Упитао сам Те, Књиго, какав сам утисак на ту девојку тада оставио?
  26. Хексаграм - Чун. Тешкоћа на почетку. Чун је влат траве која само што се помолила из семена. Клица би према светлости. Доњи тријаграм је Чен, подстицање, горњи К'ан, понор, опасност. Кретање понора је на доле; његова слика је киша. Чен, подстицање, гром, тежи висинама. Тако олуја с грмљавином доноси ослобађање од напетости. Сва бића лакше дишу. Али за човека – то јест, за М. – који прихвата такве, нове, почетке све је још безоблично, нејасно, тмурно. Човек (и ја и она, вероватно ) мора да се уздржи, како би ницање следило свој природни ток. Пренагљеност доноси несрећу...
  27. А то не беше све. Прве две линије су биле покретне: доња стари јанг и горња млади јин. Девет на почетку, кажеш, означава оклевање и препреку. За човека повољно да остане истрајан, и да одреди помагаче. Силом се не може а и не сме. Шест на другом месту исцрпније је и загонетније. Тешкоће су нагомилане. Кола и коњ одвојени. Он није разбојник. Он жели да се удвара када дође време. Девојка је чедна. Она не обећава себе. Десет година, затим, она обећава себе. (Сачекај, добићеш је!?Или – га?)
  28. Богато звучи, раскошно одјекује. Новодошавши – то би у њеним очима могао да будем ја – као, нема зле намере; жели да буде користан и да укаже помоћ. Али, понуда није прихваћена јер не долази с праве стране. Тачно. Нисам научник, ни ђувегија. Само како објаснити да је посао, ипак, закључен? Ја за њу радим, Књиго!? Мора се чекати, настављаш, тек потом ћемо ујединити снаге с пријатељем који је суђеник! Шљис! Посао је само пена. Испод тога је семе. Употребом слике постојане девојке која је остала верна свом љубљеном хекасграм даје савет за овакву, посебну, ситуацију, која, кунеш се Ти, не мора да је љубавна. М. треба да је опрезна, да не прихвата никакве обавезе које би са собом повукла моја помоћ. Ништа изван плаћеног.
  29. Све се то лепо, као, сложило. Стишао се и оправдани мој гнев после првог читања. Зар ја - разбојник!? А, потом, безобличност. Разумно би било да је тешкоћа, ето, тај њен радни задатак; папири, хаос... који је доводе к мени. Но, што сам више мудровао, осећао сам се све јадније. Уследило је пребијање старог јанга на две поле, спајање младог јина у целину. Настаде хексаграм К'ан; Понор, Вода. Један од ретких, удвојених. Вода горе, вода доле. То је већ објективна ситуација. Поновљени понор је двострука опасност. Понор је усмерен на доле. Куку!
  30. И Јунг је, у дијалогу с Тобом, Књиго, добио тај непријатни хексаграм, за који вели да: "... описује ситуацију у којој је особа у озбиљној опасности да се заплете у све врсте замки." Међу којима је и опасност некритичког размишљања, када се пут губи у тами. Због чега ли сам за њу – Понор? Или, она за мене? После првобитно нејасног, безобличног, тихог оног, као, клијања и раста према светлости, одједном – клокот воде!? Још горе: хук и теснац. Треба да знам, гудиш Ти, Књиго, да нам вода која хучи и пенуша се показује како би требало да се понашамо баш у таквим околностима. Вода тече и тече, испуњавајући свако место, сваку удубину, свако улегнуће на своме путу... Остаје верна себи, постиже свој циљ...
  31. Прошлогодишње моје белешке. Интуиција неоптерећена зунзарањима свакодневице каже: за њу си понор. Али чија интуиција? Моја у њено име? У стварности је веселије. Питам: у бестрагији, иностранству, немаш рачунар? Није ли боља дискета од папира? Да се развеје расејаност. Она да јој вид није богзна какав. Само рад који волиш не замара. Све општа места. Понор?! Телефон извечери. Како иде? И, како вам се чини? Личи ли, не личи..?
  32. Уклапају ли се бројке? Али, у – шта? Неважно. Је ли крај близу? По моме осећају, кажем, ни близу ни далеко. Зависи од тајанствене оне фондације... Не рекох јој да је донетим својим папирима већ оправдала свој долазак, али је забринула забринуте. Стигла М.! Још једна неизвесност, нова мука. Очух њен час у болници, час за клавиром; око матере бивши људи. Мртво је у Београду. И у Србији. Стигла – М.
  33. Пита, знам ли колика је месечна плата, у позоришту, просечног глумца? ( Безмало трећина лове коју ми је већ дала, то јест, нама у фирми.) Не одговарам, она наставља: али, ви ми значите! Ни Господине, ни Гњидо, није се чуло. Значите, и те како! Јуче јој се око поднева Београд баш учинио диван. Наредног јављања: да ли се случајно сећам где су некада становали њени родитељи? Нисте одрасли у истом крају? Живели у лудим и храбрим оним годинама? Уочи њеног рођења? А и пре…
  34. Стоје у белешкама те искидане реченице. Опис како је "банула". Пре тога телефониравши, добивши одобрење моје жене. Ја у подруму прашњав, раздрљен попут ударника. Препознах звук моторцикла. Понесох са собом две дашчице… На степеништу се сусретосмо. Она цикну од среће, и поче да се правда. Гњечи ме, види и сама, а ја на одмору. Одговорих да сам све завршио (оно њено); одложих дашчице, па, пођох испред ње. Да се надише твога базда! Беше тад прва помисао моје жене. У купатило! У купатило – Гњидо, није се чуло. Истушрај се! А девојци се извињавала. Премда јој је и М. баздела, метафорично. Обоје стизасмо из брлога. М. се учтиво кикотала. Не журите, довикну замном, орибајте се. Па, мојој жени, како путује извечери.
  35. Задах греха? Разговор нисам чуо. Зашумела је вода – понор! А кад сам, као, дотеран, из купатила изашао, пиле су кафу. Седох хукнивши. Ево! Па почех да објашњавам како је сиров материјал по договору обрађен докле се могло. Ово, показах листић, ово су моја упуства. Твоја упуства!? Кикотала се моја жена. Воли да се размеће. Ко си и шта си? Гњидо – није се чуло. Јебени ( није се чуло ) инжењерчић! Какве ти везе имаш с научном њеном темом?! ( Подразумевало се: и удајом. ) А М. се кикотала. Устаде. Пригрлила је фасциклу, а ја дашчице. Изиђосмо; ја ћу, као, у подрум, она у бестрагију.
  36. Помогли сте ми. Ваша упуства прочитаћу с великом пажњом. Узјахала је мотроцикл, застала лако раскречена; као, растајемо се, али пред поноћ, пред њеном кућом. Њој тек петнаеста. Мени? Шта с клинком? Безоблично. Тек проклијала она травка?
  37. Без датума, тих дана, извечери. Појавила се јуче у фирми, и овог пута, у пратњи своје мајке. Зивкале смо вас, телефонирале (Гњидо?)... Не бих се љутио ни да су ме тако ословиле. Не ословљавају ме баш тако ових година, осим наравно иза леђа. Својевремено надимак ми је загорчавао живот; Гњидислав, говорили су и Гњид... Претпоставих да се и М. мрштила када би њени родитељи распалили по тој клавијатури. Шта ће ти опет – Гњида! Већ ти је узео паре! Мој рад није довршен. Није? Није. Како – није? Тако – није. Те матер уздишући пође с њом.
  38. Обе примих у офуцаној канцеларији, тајно је називамо муљаром; за свакојаке договоре служи, за свађе и за пијанке, а за цеђење лове на црно, понајвише. Крочивши, а осетивши муљарин базд, њена мајка отпоче кукајући: реците, али искрено, Господине (Гњидо), има ли дна?! Нашој несрећи, посртању? Слегох раменима. Има ли, нема ли, то баш не знам; а да смо заслужили – јесмо. На шта, пак, њена мати полако спусти руке као да гања у онај најдаљи угао твора. Сумњива ми је, наставих, баш та прича о дну. Мит о Сизифу? И Камијева варијанта? Какво дно, какви бакрачи... И угризох се за језик. Клепећем, опоменула би ме, сад, моја жена, о нечем за шта, доиста, нисам стручњак.
  39. Ама, како? Али...Зашто? Завапи њена мати. Не разумем. Да се ни у поређењу са Сизифом, одговорих, нисмо напрезали претерано. Ми, на пример, у овој дрндавој фирми. Шећкали се, вуновлачарили, зазијавали; Свако у џепу носио по камичак. А време цурило па исцурило. Хлеб без мотике данас, хлеб без мотике сутра...
  40. М. се кикоташе у почетку тихо. Али када мати поче да се расхлађује забрањеним опозиционим новинама; не издржа. Феноменални сте, Господине Гњ...д! Моји кукају непрекидно. Али, зар не видите, на то ће, као, бранећи се, њена мајка, ови никако да нам се с врата скину! И - посустаде. Ето вам моје кћери. И летос сте јој помагли, па – довршите; нека вам објасни шта је сад ново!? И расприча се, како је с мужем својим намеравала у брда, пре Васкрса. Но, стиже М.
  41. Отегоше се пословни наши разговори у муљари. Споља: ишчекивања, прислушкивања, комешање. Занех се у папире. Листао сам их, читао насумично. За њену матер то беше поза; па ме упита, узгред, за здравље трезвене, а увек дотеране моје жене. На лечењу је код агресора. Што код М. изазва салве смеха. Како?! Поскочи њена мајка. Када! Када? Беласале су се попут рибљих трбуха гојне њене руке. М. се смејала прекривши шаком усне. Наведох дан и час када сам "заморче" на аероплан отправио, што се злокобно поклопи са даном и часом доласка – М.!
  42. Ах, ах, тако... Тако. Колико, овога пута? Упита мати. Одвалих цену те се растасмо уз учтивости. Прионух... И, ево, после мршавог и на брзину подгрејаног ручка, разговор са Тобом, Књиго. Бацам новчиће. Питање: какав сам сада а у очима М.?
  43. Хексаграм Фу. Повратак, прекретница, заокрет. Надао сам се бољем. Иако су тамне линије постепено изгурале све светле, једна светла је ушла одоздо. Време таме је прошлост. Прегурали смо краткодневицу. Дан ће бити све дужи. Кобрљамо се према пролећу; које је, истина, још далеко. И мразева ће бити, али је напредовање таме пре-ки-ну-то. Дотакнуто је, гудиш и Ти, дно. Корачамо ли ка будућности, увек и увек светлој? Пролећу, лету... Моћно, прогнано светло се, ево, враћа. Најзначајније је што до тог повратка није дошло силом, већ редом. Јер, кретање је кружно и природно; везано за број седам; за шест ступњева развоја. Седми увек и увек доноси повратак, било светлости, било таме. Узалудно је човеку да се опире. Да нешто што је природно вештачки убрзава.
  44. Расплакаћеш ме, Књиго. Краткодневица, схватана као повратак светлости, празновала се у древној Кини. И рођење Христово пада некако у то доба. И прехришћанских беше, баш тим поводом, празновања... Кретање – да! Али је, упозораваш, оно на самом почетку; неизбежан је нежан, обазрив поступак. Само тако повратак може да доведе до процвата. Хм. У њеним очима, значи, нисам стабљика већ гром али затрпан земљом? Ако је то, доиста, у њеној свести? Ако то није моја психолошка пројекција, наводно, њених утисака?
  45. Шта би донела удварачка моја предузимљивост? Питам. Та Ч'у, Кротка снага великог, одговараш; један од запетљанијих хексаграма. Стварање, Небо, притиснуто је од Кен-а, Планине; што производи силну снагу, али хексаграм, као за пакост, има троструко значење које произилази из растегљивости појма "држати чврсто". То је: и нека врста снажног загрљаја, и обуздавање, и старање и храњење. У таквим периодима, кажеш, када постоји велико нагомилавање енергије све зависи од снаге личности. Чије? Моје?
  46. Упућујем Ти обратно питање: а избегавање баш таквог понашаја? Т'аи, Мир. Срамно! Те моја непристала и наопака схватања попут јата слепих мишева заклепеташе. Не предузимаш ли ништа, Гњидиславе, имаћеш мир. Горе је Земља, Прихватање, доле је Небо, Стварање. Кретања су им супротна. Земља тоне, Небо се уздиже. Њихове снаге уједињене су у дубоку хармонију. Мир и благослов силазе на све живе створове.
  47. Угледах, тек тада, М. изнад себе. Бела и нага, љуби ме, ослањена на своје витке руке. Признај да нисам лепа... А јесте. Мали одласци, велики доласци. Добра срећа. Успех. На мах ми се причини да Те разумем; уз ограду: све сам то могао и – разумом. А да сам још разумнији? Не бих призивао разврат!
  48. Ушетах се. Крива је и њена мати. Седи и прича у муљари, као да смо испред амбуланте за, рецимо, кожно-венеричне болести. Кћер своју, да отуд изиђе, чека. Што год да тамо нађу није добро. М. и ја скокнули до рачунара; усамили се. Кикот! Како можете, Господине... Жена вам је на… Уља, брашна, шећера час има а час нема, Србија тоне, а ви се са мојом кћерком – кикоћете! Небо се уздиже – мушки принцип; Земља би – женски принцип – да се пода. Далеко било.
  49. Телефон је зазвонио баш када су ми се – и такве – мисли комешале, до растројства. Нешто ми, ипак, говораше да то не зове М.. Гњидо... Гњидо... Помози, Гњидо... Јецао је (и претио?) познат (?) женски глас. Занемех; глас се уозбиљи: је ли то стан господина инжењера... Потврдих. Не познајеш ме, Гњидо, Гњидо? Не сећаш се?! Па изговори име, презиме, надимак канџастим неким гласом. Из гимназије. Сада се сећаш? Потврдих. Она умире! Слушаш ли ме! На нос јој, на уста густо тече! Час дише, час не дише. Моја тетка!
  50. Упамтио сам само очи те моје, као, пријатељице, из гимназијске, давне, младости. Сколетала ме је тада погледима. Увек у грубом џемперу. То лице без осмеха због црних зуба, нечујна, повијена; у мене, причало се, безнадно заљубљена. Без родитеља; те ју је тетка подизала.
  51. И подиже је. Сироче заврши школе, запосли се. Тад тетка паде у постељу. Слика прекретнице и обрнутих улога. И, тако – четири деценије!? У ко зна каквој помрчини. Тетки дошао крај? Из очајничког, заповедничког, лепљиво канџастог гласа произилазило је да су од те две несретнице већ поодвано сви дигли руке: доктори, хитна помоћ... и оно мало пријатеља. Још само ја?
  52. Подсетих је шта сам по струци, те од какве бих им вајде, онда, био... До апотеке! Само до апотеке тркни, Гњидо! Преклињем те! По сируп! Што је звучало бесмислено. Зар сируп – самртници? Треснула је слушалицу, увиђајући да сам ућутао, и не правдам се. На мах се осетих као гњида. Да, ипак, одем? Могао сам. До те гробнице. Питајући се, одбрамбено, шта ли су радиле током бомбардовања? Спуштала ју је до склоништа? Захтевала за њу најсувље, најбезбедније место? Унезверена? Међу људима?
  53. Савест ме је силно гризла. Зграбих телефон, потражих нашу другарицу из гимназије, офталмолога, препричах шта се збило. Она прште у смех, али крт. Њој се пре мене јавила. Нека те не мучи савест, Гњидо. Заборави. Мени је, то и не знаш, рођена мајка непокретна више од десет лета. Него, да лично дођем њој на преглед, зенице да ми шири, разгледа очно дно. Најопаснија ти је рана старост. Опасне наше године.
  54. Цимнух с прста коњака. Да Те убодем, Књиго, по Тебе непријатним питањем: хоће ли ми се јавити М. до вечерас, до 23 часа? Казаћеш: није лепо. Брига ме, сада изволи... Чија Јен! Породица. Племе. Род. Истрајност жене унапређује. Ветар долази из ватре: слика породице. Узвишени човек има суштину у својим речима, трајност у свом начину живота. Када је породица како треба сви друштвени односи су како треба. Ух! Ух! Класно бесловесна Књиго! Карика која држи породицу је истрајност, оданост супруге. А равноправност? Књижице тупавице?! Женино место је унутра; место супруга је напољу. Лелеее...! Породици је потребан јак ауторитет. Куку! Ако је отац отац а син син, ако старији брат извршава свој, а млађи свој посао; ако је супруг стварно супруг а супруга стварно супруга, онда породица цвета. Три од пет друштвених односа налазе се у породици: однос оца и сина који је однос љубави, супруга и супруге који је однос честитог понашања, старијег и млађег брата који је однос исправности. Породица је друштво у зачетку; природно тло на коме је вршење моралне дужности лако, неосетно и обасјано наклоношћу... Вика у глуве уши, Књиго. А осим тога, шта то може да значи у овом случају? Јавиће ми се? Или неће? Ах, такве ли су Твоје замке.
  55. Вратих се призорима у фирми: М. и ја крај рачунара: слика породице? Ја сам она јака линија на петом месту? М. попустљива на месту другом? Њена истрајност унапређује? Мати тумачи исти призор. Моје, пак, речи, засноване на нечем стварном, имају моћ баш као што пламен зависи од онога што гори тога трена. Само, шта је то стварно на чему су засноване? Моја – засмејавања? Шест на четвртом месту: она је богатство куће. Чије куће? Велика добра срећа. Јер, добар живот породице зависи од жене у кући. Девет на врху: његов рад улива поштовање. На крају долази добра срећа. Ред у породици зависи од господара куће.
  56. Шта још тражим? Седи, пијуцкај. Прижељкивао си њену истрајност? Само, има ли она породицу? Њена Породица – Род, Племе – упркос Твојим значењима, за њу су камен о врату. Чак је и њена прошлост, прошлост њеног племена, рода. Вечерас звати неће!
  57. Ништа од башкарења. Упиљих се у добијени хексаграм. Шта се дешава када се четврта линија споји, шеста раскине? Настаје – Ко. Револуција, то јест, лињање. Ватра у језеру. На твој сопствени дан теби се верује. Унапређење кроз истрајност. Револуција је уклањање онога што је застарело. Ко је дословце животињско крзно. Оно се током године мења. Зимска длака одбацује се у корист летње и обрнуто. Зваће? Стигоше поноћ и замор.
  58. Јутро. Није се јавила. Или ми је интуиција у опадању или вештина тумачења? Или је моје синоћно питање набрекло је од свакојаких других значења? Да сам се, као што нисам, на своју здраву памет ослонио упитао бих: а зашто би имала да ми се јави!? Јутро препуно танког, предђурђевданског зеленила. Гране оживеле. Сркућем кафу. Пушим. Интуиција би требало да се ослобађа гнозе? Замишљам: седе, споре се она и мајка. Око чега? Неважно је... Тек свађају се. Јуче док смо оно за часак сели једно до другог, М. поче о прошлости, наводно, њеној. Мама је једном возила сву ноћ "Спачека" одавде па до Трста. А с оволиким стомаком, трудна. Објашњење: у Трсту ју је чекао муж, за мало па добровољни изгнаник. Хоће ли, неће ли, бити забрањен најновији његов филм? Исход се у Трсту чека. М. чека у утроби. Узбудљиво? Само, чија ли је то прошлост? Неважно је чија. Важна је прича; јер сав свет за њу зна! Свет? Који то – свет? Заборављена је и та прича. Није! А многи за тим временима чезну.
  59. Наставих да трагам по дискети; а М.настави како су забране, тада (у та срећна времена?) водиле и разноразним другим непријатностима (није сад важно какве су биле), осим упорног отрцавања преко радија, штампе; те беше најбоље да се њен отац, за неко време, склони. Мама је увек била уз њега. М. је носила без тешкоћа. Тако почиње твоја прошлост? Упитао сам. М. је пречула. Филм је прошао. Цензори су уздахнули: нека им буде. И – би им. Те се вратише. М. је рођена у Београду; што није предност.
  60. Замолих је да иде мајци. Даље могу и сам. Расправе о прошлости, нисам рекао, оставити за постељу, када се Небо и Земља, а услед супротних тежњи... И када благослов обасја све што живи. Али се ражалостих. Гледала је пред јучерашњи наш сусрет баш тај очев филм, код куће, на видеу. И, шта ли су му, том филму, замерали? Данас ни њена мати не зна тачно. Једино да је баш та прошлост била – славна!
  61. Да ли сам познавао њеног оца? А сасвим из далека? А као редитеља? Слегох раменима. Нисте га уопште знали? А, одрастали сте у истом крају? На истим пољанама? Чак су и те пољане део њене прошлости. Празни плацеви? Остаци рушевина из Другог светског рата?
  62. Јучерашње моје питање упућено Теби, Књиго, ипак је недолично. Хоће ли ми се јавити до 23.00?! Тако се, знам, не пита. Не бавиш се Ти – Временом. Одговорила си: Т'аи. Она је Земља, ја сам Небо; само, је ли то мој или њен хекасаграм? Кажимо њен. Па што ме не позове? Да прошетамо улицама, у крају где су некада њени становали; где је на некој од пољана требало да упознам њеног оца. Оне зградурине тамо тад није било; пикали смо крпењачу баш на том плацу.
  63. Или: зар је Србија обор? Видиш да јесте... Да се не враћа? Сви јој то саветују. Да се не враћа, ако може.
  64. Време за пијац. Дотеривање, тромо, споро, у ишчекивању да се она, ипак, јави. Исцрпљивање могућих њених изговора. Гностичка онанија. Убава мома род нема. Јер само тако Земља тоне према Небу. Призор неизрециве хармоније. Постаће уверена да је лепа, баш као некада њена мати...
  65. Развратне фантазије. Прошао сам крај Тебе, Књиго, махнуо Ти. Одох. Успут себе да кињим, Тебе да правдам. Чије су, ипак, оне мисли? Моји, или њени развратни снови?
  66. Особа А баца новчиће у име особе Б? Пример: идем, ето као сада, узбрдицом, кад ли ће двојица испред мене, у цивилу. Легитимишу се. Легитимишу ме. Господин Гњида? Пођите с нама. До месне заједнице. Зградица монтажна а у парку. А у њој – Кинез. Сув као грана; и не помера оловне своје очне капке. Седите, Господине Гњидо. Новчићи, изволите. Мућните, па на сто... Ја се не коцкам. Ни ми. Ипак бисмо Вам саветовали...
  67. Гргоље, падају, котрљају се... А од сребра су. Кинез не помера оловне очне капке. Бележи. Баца и он – Кинез. Дуги дланови. Подиже, раставља их. Кукољ да се одвоји од здравог жита. Ваше потајне мисли о Србији? По Вашем хексаграму – башта. Кинезов супротно вели. Ви, Господине Гњидо, ипак сматрате да је Србија обор. Не митингујете; али Ваше потајне мисли смрде. То Вам он каже. Кинез! Та сподоба! Урлам. Он пројектује самог себе! Ја му изгледам као прикривени. А, као, нисте, Гњидо? По вама, Кинез се пројектује? Лепо. Одакле вам је, објасните нам, па, тај став? Карл Густав Јунг! Наклоњен Рихарду Вилхему; Рихарду, а не – Ричарду. Питање психолошке пројекције озбиљно доводи у сумњу читаву ствар! Није решено.
  68. Коју то ствар, Господине Гњидо? Коју? Кинез је ту да процењује. А ја вам, господо, кажем, да он погрешно сматра да сам ја особа која би могла да има такве мисли? Србија – обор? Срамна оптужба! Али, његове свести и подсвести. И ви то можете, кад вам се усхте, и без њега... А ми, Господине Гњидо, на то ће плећоња, а већ ми иза потиљка стао, без њега – не можемо, ни по закону. Слободни сте, за сада...
  69. Одрекао сам те се, Књиго! У трену! Док си дланом о длан. Гузицу своју да сачувам. Да је Србија обор, то сви знамо. Али, моја мисао је, ипак, моја мисао. И тако даље... Ох, каква мора на сабајле! Штетна си, Књигице говњивице. Још само Твоји продори, Твоја сазнања недостају. Пијаца! Крезави препродавци, лажни пољопривредници, берачи и бирачи, чупачи и гласачи... Кишама испране тезге. И остарео, убог свет. Кажњене душе. Кикот, крештање. Слика пакла. Трбати и усукани дилери, где где налик на инвалиде. Лажни просјаци, избеглице, задригли полицајци. Подсмех и пљачка, пљачка и подсмех, у лажној представи лажног театра; а још се до данас, као, не зна шта је све загађено, од оних њихових бомби, а шта није. И за кој' ће ми купус, или мед, јаја, пола киле млевеног? За лову тек јуче зарађену од М.! Лова ме гордим чини, у том паклу?
  70. Стојим тако у реду пред месарницом; а предамном се пропиње авет- старица. Хоће да види како јој мере. Окреће ми се, уз очајничко, крештаво: господине! Мени; јер сам довљно висок, оштровид, снажан и при памети? Колико јој је измерено? Јауче. Колико? Ах, колико? Видели сте?! Или нисте? А електронска, као, вага свакојаким кобасицама и буткицама заклоњена. Да вас подигнем, бако, сада? А прекасно је.
  71. Застадох, потурих зембиљ испод стражњице, запалих цигарету. Тек сам на половини узбрдице. А и ти, Гњидо, бадава живиш. Смрдљаш. Не баш као лешина, али… На запуштени, влажан подрум заудараш; на несређене папире и старудије. Твоја прошлост? Шта је, па, твоја прошлост? Окретох се, пожурих кући. Предосећао? Улазим, телефон зврји!? М.!!! Да ли сам вас то пробудила..? А шта ти мислиш? Смех. Завршили сте? Како вам сада изгледа мој рад? Сасвим солидно, барем што се тачности бројева тиче. Добијам данас? Добијаш. И на пијаци, ако је хитно. Смех. А, поподне? После њеног, рецимо, важног сусрета и разговора с нашим младићем а из Берлина. Кандидат за женидбу. Уговорили родитељи. К мени ће моћи потом. Где год да будем.
  72. Већ сам изуо ципеле, увалио се у фотељу и подигао ноге на хоклицу... Одједном ми је бајно. Не желем да се оконча скакутави овај трен. И у кафану би дошла? И тамо. Имаће по подне кола. Бићу, кажем јој, код тог и тог свог доброг пријатеља; те она записује адресу, број телефона... Само. Само? Тамо ћу да се опијем. Нећете, ваљ'да?! Хоћу. Пре шест немојте! Осамнаест х! Обећавате? Обећавам. Крај разговора. Аферим, Књиго! Касниш непуних 12 сати. У Времену се не сналазиш. За Тебе Твоје Време није наше. За Тебе Време не постоји? Јунг уочио. Их, да се расписао! Не дадоше. Само толико и толико шлајфни, драги Карл, будите златни. Јер, "Предговор" је само и само – предговор.
  73. Какво прозирно јутро. И зеленило, којем не престајем да се дивим, жалећи што мора нестанути... Те усред зазијавања, удисања, издисања, пљускања, брчкања у унутрашњем неком преплављујућем плаветнилу, прекасно угледах куму и кума како се низбрдо гегуцкају према мени. Он висок али скелет, она подмукла, оседела, без неколико предњих зуба. Некадашњи мој школски друг; узоран у то далеко доба. Примерак здравог духа у здравом телу; на систематским прегледима особито. И ожени се као девац опајдаром.
  74. Ох, Гњидо, Гњидо! У пензији си? Врага јесам! На постављена питања почех да одговарам расејано; рекох да силно журим. Застадох, јер морало се. А кум ти у пензији инвалидској... Мождани удар (и те ствари) Али, видиш - корачам. То ће сад он. Морао је у инвалидску. Ах, Гњидо, Гњидо, не презири нас. Кум ти се трсио, радио као скот. (Сада, неопозиво, попут поседа, и свих његових личних ствари, само и само њен.)
  75. Има ли случајности, Књиго? Зауставих се, после тог болног, лепљивог сусрета тек код парка, код издвојене оне монтажне кућице, у којој, према болесној мојој машти новчиће баца онај Кинез. Ако Времена нема? Ако се, све, ама баш све у трену збива и у вечности? Ако су и давни они школски дани и систематски прегледи а и мождани удар мога кума и пензија, тек на једвите јаде, привидно, раздвојени? И цвркутање М.; и њене беле мале дојке? Ако су разновременост, истовременост, по Теби, Књиго, само бајке? Ако прошлости нема? Ни будућности?
  76. А недалеко, на углу, стоји, чека муцави дилер, размењивач странога новца, блиска моја, као, будућност. Што не мењате свих педесет? Динара је све мање ових дана. Онда, мењај.
  77. Пријатељи, брачни пар, којима намеравам у посету, су од оних ретких који не познају и моју жену. А мене знају деценијама. Пријатељство обнављано из прозаично-пословних разлога. Њен муж и ја, познавали смо се још пре женидби; његова жена ме је прихватила, моја њега никада није. Јавио бих му се увек пословно, заказао, па навратио, или би ме он звао. Засели бисмо, па, о послу. Жена би се његова појављивала касније; пиће и кафе доносила, процењујући када би да нам се придружи и проћаска. И тада бисмо претресали од политике до наших младих и лудих дана; када смо, муж њен и ја, момци били. Ох, како смо се, тада, ловом разбацивали по старински. Младост је, и сама, расипништво. Новац је тада поштено зарађен био. Жена мог пријатеља кафане и сада воли. Када помиње нашу несрећу, кафане су јој парадигма. И – осипање старог друштва. Толики су се већ повукли, способни, здрави, још с каквим приходима. Пакост судбине? А син им одрастао. Родитељи полако копне. И новац би се нашао, но, људи нема више. Не чини ли Вам се, Гњидо?
  78. Не сматрам да је баш све, све против нас, одговарао бих, баш, баш, уперено, појединачно особито; с пакленом неком намером; мада испада. Не сматрате?! Ми, који из сиромаштва одрастасмо? Који смо рад и ред, ред и рад, све време, поштовали? Ви, ето, с толико праксе и такав стручњак на шта спадосте! Ах, рад на црно! Подмлађује! Одговарао бих. Иако крадемо туђу младост...
  79. А и куда бисмо с грдном ловом? Овако остарели? Нисте у праву! На то би његова жена. Мада је и она од исте проклете сорте. Крвнички рад, али се потом лепо троши. Воли провод. На црне дане ни сад не мисли... Дивни људи. Ласно је било пити с њима.
  80. Избријах се, намирисах, на углу зауставих такси. Било је тачно седамнаест часова када зазвоних на капији а неман од псине залаја промуклим гласом. Кућа а окружена баштом. Госпођина ординација одјављена је прошле године, али је натпис остао; удаљен али видљив, нечујан, попут уздаха. Приша ишета, пас умуче. Већ те је тражила извесна госпођица, рече; па се попесмо у дневну собу. Наручилац је, поче приша, драстично скресао нашу понуду, ипак – прихватамо? Лова на руке. Уз то могао бих да свој део обавим на застарелом рачунару његовог сина, не у фирми. Рекох да сам залудан, жена отпутовала, може. Приша испружи ногу, из џепа извади, одброја новац, за сад предујам. Устаде, нађе пиће.
  81. Почех о М.; како је и то са њом ситан посао био, а још у фирми; а није научница већ уметница, а науком се силом бави; све то веома уврнуто... У том се појави његова жена. Причате да неко нешто, ипак, ради што му, као, није будућност? Ни мало чудно, мада наш син, махом, не ради ништа. Долази, рече, из ординације. Давнашња пацијенткиња... Срца није срца имала да јој наплати. Новаца нико нема. Радије за бадава. У овим годинама, Господине Гњидо, у овим нашим годинама, мени је доста и моје праксе а и људи! Само за – голи живот!
  82. Кад ниси хтела у Швајцарску. И до Аустралије смо могли. А твоји... а, моји родитељи? Цикну она. Његов отац, удовац, намерио је да се жени. Нетачно! Тачно! Додијало му сам да кува.
  83. Телефон зазвони. М.!!! Ту сте! Ту сте! Клицао је, и клицао њен глас а из кафане, распознавало се по лупкањима посуђа и удаљеној вреви. С пијанком нисте почели? Стижем...! Тешко је било сакрити озареност. Окупих да објашњавам ко је М.; чија је кћи. Те настависмо о њеној мајци. Је ли још онолико лепа? А кћи? Видећемо је, одговорих, па попут кривца наставих с округластим проценама моје жене. То ипак није та лепота. На шта се госпођа сети да ће им син за викенд, девојци, у Панчево. Одлазио је и током бомбардовања тамо! Што ни вас, баш слично моме мужу, не потреса. Одговорих да деце немам. И разговор се врати на родитеље. Не слутим, настави она, колико ми је добро; ни родитеља а ни деце. Само жена која вас обожава! Поштедеће вас и својих болести, и умирања!
  84. Благо ружичаста светлост стоне лампе, ромор априлске кише, ишчекивање да се појави М., ублажаваше све оштрине; па и монолога те матере, уз сложно наше мушко ћутање. Не памтим да је раније била толиком горчином обузета. М. ју је раздражила? Или, будућа снаја из – Панчева, баш пострадалог.
  85. Киша појача, залаја пас, зачу се звонце с капије. Приша ишета; те М. утрча, већ влажне косе; оскудно одевена, чак немарно. Тако зар, за ђувегију из Берлина!? Ма, то је о старом познанику реч! А и не боји се она паса. Слатки сте, поче госпођа доктор, на своју мајку подсећате. Похвали нарочито неговане, блиставе њене зубе. У наших девојака то је реткост. И М. је, приметих – наша.
  86. Ја бих папире, рече М.. Пружих јој. Она их стрпа у своју торбу. Не намеравам да вас гњавим. Пијте сада до миле воље... Још ћу до куће да вас одвезем.
  87. Распричасмо се. Прошлост, не њена, већ, ко зна чија; час бистра а час мутна. Позориште, музика, филм... При крају вечери о одговорности – моје слово – знак да је локања било доста...
  88. Записујем у не баш раним јутарњим часовима, не би се могло рећи тешке главе. Умор. Потиштеност. Укус пораза. Да ли је требало да тако поступим синоћ? Киша и лавеж оне немани. Трк до њеног аутомобила на низбрдици. Улично светло које допушта да запазим како јој се потичићи сливају низ врат и лице. Седамо. Терс једна, трас друга врата. Она никако да покрене моторчину. Додирује ме, не додирује? Нехотично, хотимично? Ту смо већ могли.
  89. Колико истоветних, до сада беше прилика, у прошлости. Загрљај, пољупци, па – куда ћемо? Памтим лаку телесну језу услед поспаности и све упорније априлске кише, запару расклиматане олупине. Обнажена њена рамена. Петљање њено око волана. Крећемо – не крећемо? Можемо – не можемо. Моћ великог или Т'аи, Мир. Себе се одрекох, својих вештина, обичаја, на Твоје наваљивање, Књиго. Уствари – лажем. Кукавица сам био.
  90. Покренула је мотор уз помоћ низбрдице. Вожња несигурна и спора. Киша је лила потапајући светла, булеваре, тргове, и повремена њена освртања. Показах зграду у којој станујем. Успорила је, попела ауто на тротоар и угасила мотор. Тумачи, Књиго? Могло је тада, Књиго... Несрећа је не искористити моћ великог. Презрео сам самога себе већ на степеништу. И у купатилу док сам мокрио лелујајући се. И у постељи. И у кошмарном, потом, сну. И сада, док дан одмиче. Кукавна пијаницо!
  91. Урезало ми се да махом долази у Београд, да би успоставила какву сентименталну везу, обећала удају, колико да угоди старијима; затим би утекла преко гране. Рекла је и то, синоћ… Жена мог пријатеља тек тада поче да се смеје. А да ли си, душо, овога пута, такође, успоставила неку везу? За брз и сретан повратак? М. јој смејући се одговори да још није.
  92. Следио сам упуства интуиције? Психолошке пројекције? Одмереност? Шта је, спрам мене, требало да још предузме М.? Обеси ми се око врата? Одустајем од свађе. На крају крајева ја тумачим. Крив сам ако сам трапав био. Твоје кривице, Књиго, нема. А, опет, да нисам новчиће бацао, Књигице говњивице? Шта би било? Поступио бих..? Како? Таква и таква ситуација... Шта ме је задржало? Привукао бих је к себи, пољубио... А, после? Само неколико тренутака после? Где бисмо после? Код мене? Или код ње? Или у колима? Ништа од тога није ишло. Због моје нацуганости, и свакојаких предрасуда... Гонило ме је да се помокрим, искашљем, и уз свакојака тетурања прикажем у најодвратнијим бојама сопствене старости. Па, ипак, нема и нема изговора... Кукавицо!
  93. Одлучих да опет поставим једно по Тебе немило питање: хоће ли ми се јавити данас, премда пословних разлога за јављање више нема? Исплаћен сам. А она има своје папире. Добих хекасаграм Чунг Фу, унутрашња истина, један од најцењенијих. Ветар дува преко језера, набира површину воде. Срце ослобођено предрасуда отворено је за истину. Горе је нежност, стрпљивост према подређенима, доле радост прихватања налога претпостављених. При таквом друштвеном и душевном поретку могућа су највећа достигнућа и најсмелији подухвати. Две средње, унутрашње линије опкољене су са две пуне, две доле и две горе. Шупљина окружена љуском. Јаје! Наговештај настајања. Унутра је клица, али да би се развио живот неопходна је топлота споља. Узалудна је топлота ако те клице нема, бадава клица ако је споља мраз.
  94. И будали је, зар не, јасно? Хармонија и симетрија, плетеш Ти даље, попустљиво је унутра, чврсто сопља. Силесија повољних околности те је пресуда врло повољна. Јавиће ми се, јер чезне за топлотом? Не хитати, о, не, с тумачењима; будући да добијени хексаграм није чист. Шест на трећем месту: он налази друга. Сад удара у бубањ, сад престаје. Сад јеца а сад пева. Извор човекове снаге није искључиво у њему самом већ и у његовим везама с другим људима. Радост до неба, туга до смрти; ето, судбине оних који зависе од унутрашњег склада са особом коју воле.
  95. Честитке, Књиго! Све то лако може да буде и опис јутрошњих мојих расположења; и то о бубњу, и о сузама. Повређен? А она није? Пита ли се: због чега нисмо? Због чега није хтео? Два пута расклиматана она кола стоје на киши. Не привлачим те? Нисам ти довољно лепа? Па објашњавај, гњидо!
  96. Шест на четвртом месту: месец је скоро пун; коњска запрега иде погрешним правцем. Нема кривице. Злослутно. Мада је све, с гледишта симболике, природно. Када је месец скоро пун, врхунац је близу, после врхунца следи опадање. Нема кривице, јер је по среди природна појава. Неприлика је што смо допустили да у расклиматаним оним колима, у пустоши, седнемо једно до другог сасвим близу; што смо се данима смејали и смејали, а у сред обора, у сред пакла?!
  97. Да ли почињем да Те схватам, Књиго? То јест, самога себе? Предходни хексаграм није у нескладу с овим. Небо и Земља а потом – Јаје. Шта је складније? Шта природније? Слика развоја. Због чега ли се, онда, дурим? Уживај у неизвесностима, Гњидо; живи... Град изабери, и ти, за бекство, зарад свадбеног путовања; или, барем, илузије да постојимо само она и ја.
  98. Кошмар имена, ентеријера... Полеће авион. Умакли смо им? Вечерамо. Помаљају се унутрашњи одбљесци ресторана. Лице јој озарено. Само, што лове нема, Гњидо? Биће. Распродај све што имаш. Те поглед клизи по предметима, отвара, затвара шкриње. Прохујале моје шупље године. Тумара муцави дилер по мом стану. Жао му је; али, свуда су распродаје. Цеђења суве дреновине... Требало би њега да жалим, јер, ето, једва стиже. Толико и толико... Само? Није баш нека лова... Није.
  99. Одустајем? Збогом бестрагијо? Саопштавам ту своју одлуку М.. Потоци суза. А, потом, за утеху прича, како је мама с татом живела у Француској. Али се бака, татина мама, на смрт разболе преко ноћи. Враћај се, сине. Склопи ми очи. И вратише се. Две пуне деценије потраја – бакино умирање. Гуд бај Перис. Орвуар. Адиос, мамин до тада веома срећан брак. М., зато, није рођена у Француској.
  100. Или, потока суза нема. Ипак, све распродато; а ми у оном ресторану. Мајку немате, Господине Гњидо? Умрла. Оца? Умро. (Благовремено, кажем у себи.) Qутите ли се што вас то питам? А ваша жена? Ни ње нема. Потом ће М., како је њена мајка десет пуних година неговала своју мајку. Родитељи су наша отаџбина, и - коб?
  101. Отаџбине попут вампира? Једном ће и она, М., можда морати тако..? Урлам, у сновиђењу, преврћем сто! Одала си нас! Сад прети њена болест! Мада не могу да замислим како М. кињим. Поветарац док излазимо, топао, удаљен с пучине. Нејасни обриси, нејасног града. Златне куполе руских цркава? Пада снег. Пијем вотку у друштву умних људи. А она огрнута бундом хита између столова, врат јој обнажен, руке. Доста! Узвикујем јој. Доста! Доста – снова!
  102. Нисам свршио с прорицањима, будући да се добивени хексаграм спајањем раскинутих и раскидањем спојених линија претвара у Та Ју, Поседовање у великој мери. Ватра бљешти изнад Неба; ствари постају јасније. Поседовање ове врсте одређено је судбином. Морало је (или мораће?) и то да дође, као последица преображаја; да проистекне из њене искрености, приче о јајету, клици, топлоти?
  103. Обух се, опремих, те аутобусом одох оном свом пријатељу. Синак му у Панчево отперјао, а супруга..?...је у – шетњи. Желим ли пиво, кафу, или, пак, нешто оштро? Све то одбих и седох за компјутер. Пре свега – опстанак! Ишло је како је ишло, очајно споро, но с првим мраком стигох кући. Негде пред поноћ, жена ме обрадова: те нема ово, нема оно од болештина. Задивљена је дијагностиком. Неагресивном. И осмесима. Нашим светом! Јер се прочуло да је из Србије избомбардоване сретно стигла. Зивкају је. Мада се прави Амери праве луди. Ми вас бомбардовали? М'ем? Када? Немају појма. Били сте повређени? Ране? Преломи? Живци? Туга?
  104. Уторак Страсне Недеље. Јутро пред одлазак у фирму. Испијање кафице на тераси. Мирис тек расцветале глициније. Моје дивљење спрам Тебе, Књиго, претворено у кошмар током ноћи. Бејах убеђен да сам она раскидања и спајања погрешно извео те да је од Чунг Фу-а настао хекасаграм Хсу, а то је Чекање, Исхрана, а не Та Ју, Велико поседовање, судбина. Када су ствари мале, кажеш, поводом хексаграма Хсу, човек не сме да их остави без исхране; иако исхрана зависи од Неба, то јест, од кише и није у моћи човека. Чекање не означава напредовање, али ни празно надање. Само јак човек може да се бори са својом судбином... Видео сам и М., повремено, изнад себе белу и нагу, скоро да су ме додиривале њене груди.
  105. Хсу је и прорачунато делање, те схватих да баш од тога стрепим. Стога буђење беше мучно. Зар сам толико заблесављен? Кривотворим ли, Тебе, или самога себе, Књиго!? Ништа, ама баш ништа не научих. Ветар дува преко језера, покреће воду. Свиње и рибе. Најглупље од свих животиња. Али и оне могу да буду убеђене снагом унутрашње истине! Толико је унутрашња истина силна! Али, одједном због покретних оних линија преображена у – прорачунато делање. Какав пораз! Срећом, у сну!
  106. Хсу је била подсвесна, ноћна, измишљотина. Остаје Та Ју. Кренух полако, у фирму, пешице. Није ваљало што сам успут сусретао само стара, уморна, испијена, ружна лица. Као када ме искушава натприродна нека сила: хајде, да те видимо, свеопшти јад насупрот необјашњиве твоје раздраганости. Обрадовах се, кад напослетку приметих привлачну женску силуету, у лакој хаљини све до кукова изрезаној. Окренута леђима спокојно је излазила из аутомобила. Севну раскошна, глатка нога; али угледах потом некада лепо а сад пакосно њено лице. Стресох се, скренух поглед. Са оне друге аута стране извлачио се, као из постеље, њен човек, запуштен, необријан. Зевао, не покривајући смрдљива уста шаком, зурио ка тролејбуским кривим жицама, плаветнилу, силно мрзео ко зна кога.
  107. Ни “моји” у фирми не изгледају много питомије. Неко је већ поставио вечно питање: а, ког врага радимо данас? По другим фирмама спојени су празници, Васкршњи и Првомајски; град се празни. Посла на црно нема. Те та Истина провали и одјекну, баш кад сам у фирму улазио; огранак некада славне, за коју нико са сигурношћу и не зна да ли постоји; осим што има управу, директора, централу попут споменика, носталгије. А тек тамо је, поводом истог "празничног питања", хаос. Тамо тек, у централи, нико већ ништа не зна. Пуштате ли нас – не пуштате?!?
  108. Цвиљење шиљатозубе наше секретарица – сувишне, од кад памитим. Пући глистасте своје усне, прибира докобрљале, још, гласине: ни једног од, као, важнијих шефова тамо нема; али до подне ће да их буде. Знаће се, али тада. Поче међусобно уједање које, међутим, одмах преста чим уђе странка, некакав свињоглавац. Дошао по папире. Исплаћује остатак лове. Дарује крајишки пршут, танко нарезан, две боце куповног белог вина и траварицу. Те похрлисмо у муљару.
  109. Ама, придружите нам се, Гњидо! Махаше секретарица. Уста јој препуна. Жвакала је баш бабски, брада јој вршак носа скоро па дотицаше. Ама, дођите да вам дам. Мој делић зараде (15 DМ), мислила је. Захвалих се у оближњу, као, фотељу. Рекох да не мрсим, јер је Страсна Недеља; што у муљари изазва салве гроктавог смеха. Па, ни ми не мрсимо! А јесмо православци и те какви! Али када се укаже оваква згода…
  110. А ја сам безбожница! Заликта секретарица попут павијана. Бољи су наши празници негда били, првомајски. И људскији. У том зазврча телефон. Она одјури, па се врати. Распуст! Готово! Чуде се да смо још овде. Жагор се утиша на мах, па зе заори пљесак. Паде одлука да се шаље по још. Положих свој део - 5 DМ - за наставак заслуженог, као, весеља, те се изгубих, к’о санћим, неприметно.
  111. Радост која је лаким чинила мој ход, беше један од поузданијих знакова да старим; да проживљавам своју рану младост. Ђачко доба. Ондашњу раздраганост, али и потребу за тешком чежњом. Ондашњу сметеност? Претпостављам како изгледа наго тело жене и то ме баца у лудило. Кроз коју годину закорачићу и ка детињству! И Ти си доказ, Књиго. Сва Твоја мудрост – општа места. Кога кроз Тебе видим?
  112. Угледах плакат: снажно стиснута песница "Отпора". Но пасаран! Офуцано. Сви симболи разгњецкани су ионако. А – академици? Један је, колико јуче, новине пишу, "Отпору" приступио. Хоће ли да се на првој наредној седници САНУ у мајицама "Отпора" сви појаве? Наша, као, елита. Устали, сваки песницу подигао. Ори се – "Интернационала". Освестили се, дошли к себи?
  113. Једва дочеках да стигнем кући. Бацао сам, бацао новчиће уз кикот, слажући одговор на питање: може ли да се то с мајицама "Отпора" деси у САНУ? И – чему, па, то води? Надајући се хексаграму Хуан, што је два пута Нежност. Сун, ветар нежно продире и растура. Раздувао се преко воде, растављајући је на таласиће, пену и маглу. Најбоље би им тако било. Доњи тријаграм испаде Сун. Ужаснух се. А непристрасност?!? Навијам ли за такав и такав хексаграм?! Ах … Шта је за Тебе, напристрасност, Књиго? Па Ти од пристрасности, у ствари, живиш. Стресох се када добих и четврту линију прекинуту. Но, и остале две, потом, бејаху такве. Одахнух.
  114. Хекасграм Шенг – Пробијање на горе. И наш језички белај. Да ли на горе или нагоре? Требало би: пробијање али ка – или према – висинама. Доњи тријаграм је ветар али и дрво. Горњи земља. Дрво се пробија, ниче кроз земљу, стремећи ка висинама. Слика успона. Пробијање скопчано с напором воље. Доњи тријаграм је нежан, горњи одан. У пресуди је речено: "Неко треба да види великог човека". А не: "За неког је повољно да види великог човека". Оно што се пробија према горе не враћа се. Одлазак ка југу доноси добру срећу, ваља се помучити. Нагомилавајући мале ствари узвишени човек оданог карактера постиже нешто велико и високо. Напредак је раст, разаграњавање дрвета над земљом.
  115. Држим Те за реч, Књиго! Нема Ти после трте-мрте. У мајицама "Отпора", него! Премда САНУ није театар. Ни шминкера, ни гардаробера тамо нема... Ни оног: хеј, хеј, чекните ви, ви мало, малчице, ви, ви, уважени, нешто сте жгољави, да извинете; јастученце да подметнемо на раменце. Наступ је – наступ. Историјски! Није театар, али и јесте. Старци, а подмлађени, као, пркосом. Сад ће, па, они! Морају! Последња им је то могућност; и у последњем, биће, трену. Мајице "Отпора" или ђубриште историје!? Е, заболе их!
  116. И ћорав види да је немогућ такав спектакл. Јадна ли Вам је интуиција, Гос’н Гњидо?! А навијали за – Растурање! Шта вам је САНУ крива?
  117. Код Пробијања језгрени тријаграми су Гром и Радост, код Растурања Гром и Планина. Боље је када грмљавина доноси радост него кад (празно?) одјекује у планини.
  118. Ишетах на терасу надајући се мирису глицинија; но, ветар беше променио смер, баздело је на лешине и на мокраћу. Кума преврћу у кревету, одузетог, до гуше упишаног? А беше све до јуче, и он, у свету рачунара. Програмер, од најискуснијих, најстаријих, оних првих. Са добром платом. Још сам на студијама тада био. С изврсном платом и надаље; све до времена опадања и срамоте; шићарења али на црно. Удобности се истопиле. Намерише се да га се отарасе! Место портира љубазно понуђено. Опрости, братац... Место портира? Или – принудни одмор? Потом – пензија? Наш човек у пензионом само чека. Све то он саопштава својој жени: најуриће га, а он свог кућног рачунара нема. А могао је да га има. Није допустила. Посао је посао, а кућа кућа. Тамо зарађујеш, овде се посвећујеш само мени. Имао би га да си хтео. Иди, упитај Гњиду има ли га? Ни он га нема. Инжењер, с факултетом, а ти програмер, бивши курсиста! Шта му је осим можданог удара, потом, остануло?
  119. Бојим се, Књиго, да и нас двоје функционишемо уз помоћ претпоставки. Доказа за малопређешњу моју скаску о куму немам. Да је видевши материјалну пропаст своју одлучио да, као, умре; па му за руком није пошло? Мождани удар! Само то?!
  120. Телефон – спас од залудих мисли! Млађани мој пријатељ; како да га опишем и објасним? Зрео, презрео. Држах му часове математике док је још студент био. Јединац, удобностима окружен, амбициозан, јапански вредан. Дивио се и моме знању; потом и мојој, као, опуштености. Објасните ми како то да на Универзитету нисте? Рођени научник, уз то – отров за жене! Чак вас ни трка за новцем не занима?
  121. А зашто ви, млади мој пријатељу, нисте на Универзитету? Стрепите да вас жене не упропасте? Тек што је дипломирао умре му мати. Отац поживе, болујући, не кријући да мрзи баш сваку синовљеву, као, суђеницу. Универзитет?! Одговори ми је млади приша: па, тамо нема лове!
  122. Не заборављам му како ме је најцрње беде спасавао, оне језиве деведесет треће. Један, два, чак три одлична посла. Лова! Лова, али на руке. Пола сам, истина, давао њему.
  123. Доцније му и отац умре. Али, као да није. Ваљала није ни једна суђеница. Те ме глас његов (крепки?) чак обрадова; заради се каквој већ понадах. Али… Зар нисам чуо? Нисам. Како – нисам?! Бруји град. Највиши, као, кругови. Ах, Господине Гњидо, како је дивно живети незахтевно као ви.
  124. Да му свакако одмах дођем. У невољи је. Позлило му је јутрос. Циркус! А и пре неки дан. Инфузију му дали! Јадва спасли. Рекох да крећем али пешице. Да се приберем. Био је, подсетих се, у чврстој љубавној вези с распуштеницим, од њега старијом; која сина, гимназијалца, има. Веза је, одавно, та на чврст и складан брак подсећала. Пре своје смрти, његов отац ме зивкаше сваки час; говорећи да је та жена за сина његовог чиста пропаст; па да утичем да је најури. Да рађа више она не може. Каква је корист од таквог брака?
  125. Липе тананим својим лишћем... Бадава. Асфалт упио јару. Многи се жале: клима се мења. Овај април је спрам прошлогодишњег, који, пак, због бомбардовања није ваљао, безнадно сув.
  126. И крочих у гробницу; стан тог мог прише. Све је на своме месту, а још од смрти његове мајке. Исти, чак, тежак мирис. Приша као у канцеларији, с три телефона, здрав, рекло би се, здравцит – шефује. Хвата час једну, час другу слушалицу, у кућној хаљини, с чашом нечега замућеног. Весео? Хм.
  127. О овом ћете ћутати. Навали одмах шапатом. Узмите виски; ја ћу своје медикаменте. Не крије рањени понос. Тема је – заљубљеност! Госпођица је знатно млађа од њега. Података о њој је имао исувише. Кренуло им је не може бити боље. А онда откри да га вара. Удри је, млати – бадава; кучки прија. До болести га доведе, до запаљења желуца, црева… Шта да јој више ради?
  128. Одговорих му около наоколо; да му завидим: јер, барем, живи. Чежња, љубавни ломови, унижења... Па, то је младост. Не разумем, само, рекох му, употребу – презерватива. Јер, ако јој је до брака стало... Приша признаде да је и њему баш то од почетка сумњиво било; али га она увераваше да одмах не жели децу. Њему се сада чини, ни уопште. Залудела га је; светиће јој се! Увидех да ће приша наново о теми и кад се окупи веће друштво. Доиста. Скупљали су се...
  129. Убрзо стиже некада врло лепа жена. Приша је представи као рођаку психијатра. И њој исприча исту причу, истим речима, истом брзином. Уђоше потом двојица, његове уходе, вероватно, заслужни за откривање неверстава поменуте. (Кад би приша мој све сам стигао!) Те он настави како је испребијао, па силовао неверницу, ено, баш на сред оне собе, и на оном тамо каучу. Хтео је да је избаци потом, али му за руком није пошло. Заспаше. Изјутра испочетка. Не да му, вришти, стиска ноге. Наново удри, силуј је, на сабајле...
  130. Уза сву наклоност спрам свог мезимца, психијатрица уздисаше; немајући у томе савезника. Начинила је од мене звер! Грмљаше приша. На шта му рекох: да се мени, барем, прича о презервативима ни овде не уклапа; уз извињење госпођи што јој се, као, мешам у пос’о. Она се на то тужно осмехну. А и њему, види се, прија што је млати. Па га уптах а шта је са оном постаријом? С њом је и сада, потврди приша, уз проклињање оне млађе. А време му је крајње да се жени.
  131. Стизали су и стизали нови гости. Искористих да се опростим. Одох, начет вискијем, ногу пред ногу не баш истоветним улицама. Коме да свратим на још чашицу? У споредној, тесној улици чух мијаукање, жестоко, отегнуто, фебруарско. Мачор је мачку заскочио испод забатаљених неких кола. Лупњава лобања, репова, леђа. Млађи необријани чова, у кратким панталонама и старој мајици уживаше, ослушкујући све то преко ниског свог прозора. Мачка је јечала да се орило... М. ће се јавити вечерас. Мора.
  132. Опоменух се малопређашњих – ћакнутих – приповедања младог прише; јер ни та његова прича за мене не беше сасвим нова. Фебруар! Ко зна који. Зове млађани да хитно дођем, плаћа такси. Qубавни јади. Тајно је са једном знатно млађом, из добре фамилије, лепотицом. Од беса пуца пола града. А њега савест гризе, спрам старије. Шта му искусни мачор саветује?
  133. Предложих хексаграме. Да баца новчиће, показах му, прво за једну, па за другу. Даје ли предност особи А или Б? За старију доби: После довршења. Овај хексаграм је, кажеш, еволуција Мира – Т'аи. Прелаз из нереда у ред је завршен; све је на своме месту, чак и у детаљима. Јаке линије су на јаким, слабе на слабим местима. Све је веома, веома повољно, ипак... Јер када је савршена равнотежа постигнута било какво кретање – а кретање је, знамо, неизбежно, без тога ни Твојих мудрости не би било – може да прозурокује обртање реда у неред! Прети – П'и, Застој. Отуда се највећа опрезност саветује. Успех у малим стварима, велике доносе ризик. Узвишени човек мисли на несрећу и унапред се наоружава... За млађу доби Пи: Заједница. Држање заједно, што, просуђујеш, доноси добру срећу. Питај пророчанство још једном да ли поседујеш узвишеност, постојаност, истрајност, у том случају нема кривице... Ово треће бацање приша не стиже да изврши…
  134. Била си или ниси била у праву, Књиго? Са старијом је одиста настао Застој, док му у заплетеним односима с млађом баш ускоро недостајуху постојаност, истрајност, узвишеност... Стрпљиво чекање да та млађа раскине с оним простаком, јебачем, свињоглавцем... Љубавни квадрат!
  135. Мора да сам, потом, дремнуо у фотељи, начет вискијем. Угледах састајалиште, живахно као бувљак, назвах га у полу сну: базар лутајућих душа. Сусрети, размена новости, обавештења и свакојака трговина. Почев од тога ко се допао коме, и ко би с ким, ко је за кога, или није. Расправљало се и о преношењу тих важних, као, знања из оне у ову стварност. Како да се, на пример, објасни (неодлучном?) Господину Гњиди да, ипак, ипак није баш погрешио оне ноћи у колима с М.. Све може да се, као, исправи?
  136. Ето, до чега догура лако пијанство. А телефон је зврчао, зврчао. Она! Она! Она! Тражим вас, тражим данас; прво у фирми. Каквог ли тамо беше церекања! Па и рике. Не живите ви овде лоше. На шта јој одговорих: оно су безбожници! А она, да је претпостављала да баш због тога нисам с њима. Хоћу да Вас похвалим а и себе. Све сте "самлели", и разјаснили, ја, потом, образложила како треба. Упућенима, мудрим пријатељима њених родитеља то је дато. А сви су – задивљени. Хладнокрвни, неуметнички, апстрактни прилаз с крајње апстрактног, научног, становишта... Ето вам бројева па тумачите! Овако, и овако, и овако... Баш као учитељица. Прича и прича, објашњава, и све то не измишља, да ово води оном. Да ли је довољно за закључке? Видеће се. Ово сам до сада прикупила. Ово имам. И простирем се према губеру. Ваша сам, Господине Гњидо! Ваша! Ваша! Најдостојнија!
  137. Најомиљенија. Јединствена! Што је тек развесели. Ох, како бих Вас радо видела сада или вечерас. Само да може да постигне. Нешто је певало и кревељило се у мени; мада сам се повремено осећао као клада. Још сам могао да загрмим: долази одмах. Али, одмах! Не учиних. Све поста јара. Жуто, огромно сунце, пешчана пустиња, привиђења. Дођи, прославићемо миловањем. А секунде су пролетале... Сада и сада и сада... Ја – али ко сам ја, Књиго?
  138. Да се видимо сутра? Предложи она. Уњкаво одговорих: могао бих. Иако понуду доживех као ударац маљем. А зашто сутра? Зашто?
  139. Дан освануо? Зврчи телефон. Неко од сарадника али из фирме дозва ме, па гњави, гњави од зарана. Расправља о још једном убиству неког, опет, па, силно важног. Новина јутрошњих немам. Како? Тако. Свеједно, увиђам ли да су убиства тих силно важних учестала? Чекако сам да сврши своје; да се М. јави.
  140. И јесте, око поднева, тек разбуђена. Договорисмо се када и где. Изиђох да мало пролуњам градом. Попих у једној башти пиво, траћећи сате на разгледање младог лишћа, и на небско плаветнило. Није ми се допадао састанак у по дана. Сурогат сурогата, али, зачудо, бејах сретан.
  141. И - угледах је. Махала ми је преко улице, убрзавала ход. Шта би то још имала да ме упита? Пронађосмо кафић. Поседасмо. Наручих. Она примети да смо у некадашњем крају њених родитеља. Па, окретосмо и о томе, о Београду. Потом, о њеној бестрагији, граду стараца; о будућности (махом, Србије), религији, оргуљама и хоровима. Све смо то могли и у постељи. Препирку избегавах, и уобичајене своје задртости. Приметих само да је кафић баш преко пута Храма, иза олтарског његовог дела, али да су се столови разбашкарили и тамо, преко тротоара, још би, уз сам црквени зид. Срамотан детаљ. По позориштима крчме; и универзитет ће да освоје. И на порте се, ево, залећу... На све оно што би требало да су нам задужбине. Умукох.
  142. Осмехивала се, заокупљена својим причама о бестрагији, далеком оном "њеном" граду; упијао сам те виртуелне призоре, ентеријере, екстеријере, кријући раздраганост; што је гледам, што ћаскамо, упркос зунзарањима словесности да ово наше седење добру не води већ понижењу.
  143. Што су, док записујем ово, због Тебе, Књиго, сенке сенки. Прави разлог тог нашег подневног сусрета никако ми не беше познат; осим што је наваљивала да дођем к њима; у њено Племе, на вечеру. Захвалих се. Страсна је Недеља, Велики Четвртак, Велики Петак... Ако ни Бога нема, ни Србљи не постоје. Знамо и за Страсну Недељу и за жалост, одговори она, само сматрамо, понашамо се да баш и није толико важно; да је већ измођено…
  144. Хитао сам, потом, кући као на крилима, а без разлога. Хитао халуцинантно. Оно је, дакле, био – растанак? Последњи позив путницима и Господину Гњиди. Пролазе моторцикли; гегају се пешаци; паркирају скупи аутомобили. А са звучника: последњи, али доиста, позив веома уваженом Господину Гњиди.
  145. Волела бих да код нас дођете. Ту спадате, у род занимљивих, заслужних, умних људи, мада сте само инжењер. Да ли је и М. већ прошлост? Последњи, али овога пута доиста последњи, позив Господину Гњиди, да плати многоборјна своја на брзину полокана пића, докобрља се до аероплана а на линији... Кркљање у звучнику. Тако, зар, Књиго?! О Страсној Недељи није реч. Опио бих се тамо и заметнуо кавгу. Требало је да јој одговорим. Каква па Страсна Недеља, какви бакрачи, поза. Нисам ја више за дружења, мила моја. Са вршњацима и старијима поготову.
  146. Телефон! У сред бележења. Из далека, међународни. Бивши мој школски друг али са студија; а глас му као да преко пута мене седи. Подсећа ме на годишњицу. Али – чега? Кад су вам сјебали струју меким бомбама. Када је само захваљујући околности да поседујем стари телефонски апарат, коме није потребна струја, успео да ме пронађе. Жив ли си, Гњидо? Тада пита. Како ти је? И овом приликом, као и оном приликом: дивно! Те ме пријашко опомиње, да се не шалим. Жељан је он да, ипак, чује како је ново пролеће већ мало боље; јер мора да је будућност увек боља. Гњидо, неуништиви, мој пријатељу.... Гњидо.
  147. Напрегох се да одгонетам због чега ли ме па сада зове. Да га, поново, као, тешим? Као што сам га прошле године, док су падале бомбе, када његова стварност не беше моја. Он тамо на безбедном, а ја га – тешим. У предности си, Гњидо, говораше ми тада. Јер, не видим како полећу јата грабљивица да Земљу Демона казне. А он то види; то га раскида. О јадна ли је, јадна Европа... А и треће бомбардовање у нашим животима. Ех, пријатељу! Оно прво бомбардовање, 1941, и не постоји у нашим сећањима, друго, 1944, тек у прамичцима; а, ово треће под старе дане...? Шта да му одговорим...? Да му је теже него мени. Пред телевизором, у бестрагији, с чашом вискија, он је саучесник Анђела Смрти. А ја – праведник. Стога и јесам уверен сам да му је тада било много теже... Зато сада он, као, преклиње, моли ме да га посетим, и будем његов гост. Престало је, барем за тебе, Гњидо, ратно стање; напунио си шездесету? Па, ко те задржава? Пут ми плаћа. И тамо за ситан трошак даће.
  148. Још док смо, као, договарали не могадох да се оканем све луђих и луђих мисли. Откуд одједном сагласност неповезаних збивања? Удаљеност између његове и њене (М.) бестрагије – безначајана. Аутострадом, брзим возом... И, ево ресторана. Седим упарађен. М. стиже. Устајем. Њен раздрагани, неописни смех, какав не видех на њеном лицу никад пре тога. Седа. Објашњава ми обичаје, тумачи јеловник. Нисте гурман, али ово бисте, ипак, могли... Уз ово вино. А руке нам се додирују. До јутрос није веровала...
  149. Последњи позив одртавелом, пијаном, упишаном, усраном Господину Гњиди, да лепо уклони трагове мрва: са стола, и са одела (и са патоса ако може) и да похита у авион... Уњкав, истоветан тај позив и на енглеском. И њено, изван свих аеродрома, пресрећно лице; али тамо у бестрагији. Попих кафу не бих ли смирио већ истањене своје нерве. Гладан? Неко би на мом месту већ закликтао.
  150. Не, пријатељу, стари мој друже, нисам у склоништу. Не намеравам. И баш ме брига за твоју ТВ стварност. Моја је попут сна. Ноћас ослушнем, нешто хучи, баш дивље као планинска река. Разваљена водоводна, подебља, цев. Сети се оне улице. Сад тамо вода хуји, као на логоровању када смо били. Дрмуса се и тресе трошни кров, али над мојом главом. Све је то срање, драги друже. О, Гњидо, Гњидо, о, пријатељу. Зваћу кад неко боље време дође ..! А сада безмало: дођи са М.?!
  151. Када бисмо поседовали знања о будућности, која, увераваш ме Књиго, нису недостижна. Шта мене чека, али с њом? Објашњавај ми овог трена. Зграбих новчиће и указа се хексаграм Та Куо, Претежност великог. Четири јаке линије унутра, две слабе споља; обрнуто од јучерашњег оног хексаграма, што већ не ваља... Та Куо је попут балвана, греде, тешке и снажне, веома отпорне, али по средини. На крајевима је слаба; склона је да се угне, да попусти. Остане ли Та Куо следи несрећа. Јер је Та Куо врхунац. За човека је повољно да негде иде, нађе начина за промену таквог, неиздржљивог, опасног стања. Што пре да начин нађе, и сав уложи труд; јер само тада следи успех. Јер: језеро се успиње изнад дрвећа. Потоп? Благи Боже! Узвишени човек је, међутим, безбрижан. Храбар је ако мора да се одрекне света. Доиста су изузетна времена Претежности!
  152. Тако дакле! Унутра снага, слабост споља. А још су најгорња и најдоња покретне! Да барем у њима потражим спас? Шест на почетку: прострти беле рогозине, нема кривице. У изузетним временима ваља бити изузетно обазрив. Изузетна опрезност тада није грешка. Уклапало се. Правдало оклевања. Годило. А шест на врху? Попут секире.
  153. Човек мора да иде кроз воду. Вода се успиње преко његове главе. Несрећа. Нема кривице. Неуобичајено је, према Твом тумачењу, достигло врхунац. Човек – то јест, ја – је храбар, намерава да изврши свој задатак, што га доводи у опасност. Вода се успиње преко његове главе. Потопљен је. То је, наравно, несрећа; али нема кривице, постоје ствари које су важније и од живота. Које, Књижурино!? У овом нашем сасвим љубавном случају? Мени хексаграм који би више пристајао Господину Јунгу уочи писања "Предговора"! Али се Јунгова интуиција лукаво измигољила; потом и његов ум, приклонивши се, памтимо, Понору. Пуцаће ми, због М., или тек онако, у потиљак? Преплавиће ме туђа завист? Или сопствена туга? Мржња ходајућих оних лешева? Моје генерације. А ни задатак који сам самоме себи поставио, мени још није сасвим јасан.
  154. Или је најопаснији противник, ипак, у мени? Ако сам на врхунцу, и ако брзо, брзо морам даље, зашто оклевам, чекам, стојим? Али, ако би се спојиле оне покретне, две прекинуте? Настаје Ч'иен, Стварање! Хексаграм без слабости. Само Небо. Успех који долази из самих дубина васељене, и преплављује, под условом да постоји истрајност на ономе што је исправно. А, исправно је у нашем, као љубавном случају – шта? "Заиста је велика стваралачка моћ Стварања" гуди Конфучије "све постојеће дугује томе свој почетак..." Стварање је и начин великог човека, предодређеног за велики успех. "Јер он види, али јасно, баш сасвим јасно, види узроке, види последице... Шест корака у право време; њима се успиње према небу као на шест змајева."
  155. Само што то не добих како треба, већ лепљењем. Допуштено? Јунг каже: допуштено. Ти кажеш: допуштено, али трудом? Чијим? Питам Те, чијим трудом? Ах, лукав ли је био Јунг! Понор постаје обичан бунар, у "Предговору". И лепљења и сецкања су, као, древна. Узимам ли је у наручје; нестајем ли с њом у плаветнилу?
  156. Велики Петак. Ведро и ветровито јутро. Багремови отежали од цвата. Велика Субота. Редови пред пекарама, месарницом, у пошти. Док размењујем 40 ДМ код муцавца, чујем како некаква бакица на глас кука. Неко из Владе Србије пензионере, јуче, назвао шљамом. Још згужванији дедица јој ту гадост и страну пропаганду, оспорава. Где је то чула, бесрамница. Промуклост против грактања, уз млатарање празних зембиља.
  157. Ред и за кафу која ће поскупети. Јуче су, у новинама пише, у центру Београда арлаукале гајде. Баш на Велики Петак. Ама, какав Велики Петак у сусрет Првом Мају. Дошав с пијаце чистио сам и прао ротквице ишчекујући да се М. јави. Необјашњиви разлози ишчекивања. Кафица на тераси. Белине цвата багремовог...
  158. 15.45 часова! Освежавајућа, мирисава кошава и – телефон. М.!!! Изгорела је! Пропала! Ничега више нема! Једва је разумем. Папира нема! Оних папира!!! Разнесени су. Олујом. Нестали! Иза седам високих гора. Не успева јој; никада јој ништа ни успевало није. Зна, сувишна је; и у томе ће јој сав живот проћи...
  159. Умешали су се – убрзо схватих – мртваци и вампири. Некакав мамин приша, силан научењак, професор универзитета, пензос, лапонац са собом је, чак у брда, однео рукопис; сав труд и муку несрећне М.. Мудрац који ју је ономад хвалио понајмање; искусно своје чело набривши, док су јој пљескали сви остали; од реда одртавели, бивши. Смотао је папире, пренео их у суседну собу, да се ту, као, усами и увери. Очи у очи са самим делом; те се рукопису ту губи траг. Тек касније су доконали да су папири далеко међу боровима...
  160. Појавила се, али тек сутрадан, трезвена кћи тог лапонца, спремна да се запути и у брда, нек’ јој се само набави бензин; кога, иначе, има... Мама одбија, очух се мршти...
  161. Мора да, ипак, постоји онај базар, по коме је макар део дела тог научењака протумарао ових дана. Спопадоше га: дај им шансу. Оном чичишту и девојци. Те се његова ташна, у соби, разјапи сама. Стрпао је у њу папире баш попут угледане боце јестивог уља, пресретан, занет. И однео је. М. је већ некуд отперјала; а мама као мама... Лапонац је, сутрадан, раном зором сео у своја кола, па у планину, певушећи. Кћерци, за сваки случај, цедуљу оставио: јесте обећао како ће да јој децу преко празника да причува, памти он обећања, али... Наспело му је... Здравља свог ради. Мора...
  162. Али и моја рука, Књиго, махинално је стрпала у џеп дискету уочи празника, ону која припада М.. Зашто, кад кућног рачунара немам? И почех да се смејем из свег гласа. Дискету имам, објасних јој, бројеве ћу јој лако да одштампам. Заскичала је и зацичала: када! Када?! А ја упитах: је ли бацала? А она, како бацила од папира и папирића ништа није. Држећи се мојих савета, да се од написаног дуго, дуго ништа не баца. Јер од тог небаченог рукопис може да оживи!
  163. Тек ми је, после тог разговора, по слепоочницама тукло. Стварање или Потоп? Змајеви или утваре? Не рекох јој, међутим, да тек треба да нађем и штампач и рачунар, то јест човека који их има. У фирму сад не могу, кључа немам; а и када бих га имао... Зато, нека ми се јави за сат времена.
  164. Дохватих нотес. Пронаћи људе! Није требало да буде тешко. Али беше. Приче и свакојаке уз то љубазности, јадања, мигољења. Бејах ускоро гола вода. Пронађох најзад једног. А, М. се јави тачно у минут. Објасних како баш сада крећем. Она би, рече, да се прикључи, да ме вози. Непотребно. Нека се скраси. Спустих слушалицу. Закључах стан. Слетох низ степениште. Покренух олупину.
  165. Спокојно сам возио према Новом Београду. Код тог свог, као, пословног пријатеља био сам последњи пут пре, ето, годину дана. Рано по подне. Тишина, опустелост. Солитери попут ребара диносауруса. Рушевина још нема; ни електрике, ни живости. Том приши, програмеру, кола беху у тешком квару, и чекаше ме испред зграде са свом драгоценом својом опремом. Двојица који бејаху с њим не допустише ми да се помучим око утовара. Потом, кренусмо, само приша и ја, ка старом Београду, ка Миријеву, и још даље. У близини једног од мостова њему линуше сузе: човек сте, Гњидо, човек... Беше тек објављена узбуна, и палио је цигарету за цигаретом.
  166. Ипак, малочас сам га једва "сломио". Проклета свеприсутна помисао да свако сваког на ситно израбљује. Мажњавам истина ситну лову, а с њим не делим. Но, када доспех на шести спрат, беше срдачан преко мере. Седите, само седите, инжењеру, док попијете кафицу, готово је. Из собе догега његова угојена млада жена, одевена и очешљана на брзину. Осмехнула се и уздахнула и утонула у тросед преко пута. Жалосно, зар не, гос'н инжењеру. Још један Васкрс у очају.
  167. Сирена нема, одговорих, ни авиона, а ни бомби. Слаба утеха, послужите се... Захватила је шаком кикирики из чинијице. Бомбардују нас, махом, на Васкрс, у овом веку, и у наредном ће. Укоренило се. И у наредном – миленијуму! Прекрстите се! Грозно звучи! Прснух у смех; она напуни уста кикирикијем, и одмах промени предмет разговора. Радите ли? Још? У истој фирми? А плату не примате?... Но, убрзо се појави супруг. Ово сте тражили, инжењеру. Мишљах много је, много од овог више. Устадох. Журим, и до земље им се клањам. Приша се смешкао, супруга – уздисала.
  168. У лифту, али с папирима испод мишке скоро се расплаках што ме М. не чека доле, у колима. Од силне среће распламсала би се притајена наша страст!
  169. Велико је време Претежности великог, Књиго. Знају и на базару лутајућих душа. Свалих се, код куће, у фотељу. Склопих очи. Даље и само даље од лешева, и од мртваца и од авети, од покојника који ходају још не знајући да су мртви, који те обмотавају, девојко, причама, мрежама прошлости, као слином. Када ћу јој то рећи? И сам сам један од тих.
  170. Да ли сам потом задремао? Тек, пробуди ме звоњава телефона. М. се смејала, цичала, радовала, наваљивала: морате нам у госте сутра, баш на Васкрс. Тада и бројке и папире и дискету, тад донесите. Учините нам, Бога ради... Све преврнула, и све нашла! Рукопис оживео, ево, склопљен! Похабан је, неуреднији од оне верзије што је у брдима, али цео... Бројеви, само, недостају.
  171. Слемењача је јечала, угибајући се до ломљења? Честитке, Књиго! Мигољио сам се неко време, објашњавајући јој да нисам за дружења. Задрт сам, пресит прича. С њом још и могу... Са осталима врло тешко. Опићу се и заметнути кавгу! Нек' дође по папире, чекам... или ћу јој их донети где год одреди...
  172. Смејала се; одустајала није. Учините ми, још само то. И схватих да попуштам. То је баш оно Твоје, Књиго: човек је храбар. Нема кривице. Постоје ствари важније од живота. Вода се пење преко дрвећа.
  173. У реду, обећах... Изгледало је – само да бих је скинуо с врата. И, поново сам зажалио за пропуштеним, почев од кишне оне априлске вечери… И... уопште Те не разумем, Књиго, премда се удубљујем. Питања су се, ипак, сузила; тицала су се само мене. Одем ли, доприноси ли то њеној и мојој (заједничкој) бољој судбини? Добих хексаграм Хсиех, Ослобођење. Ко зна да ли је превод добар? Горе је гром, доле вода. Кретање излази из опасности. Препрека је уклоњена, тешкоће ишчезавају, али ослобођење још није постигнуто.
  174. Ослобођење од чега? Препушташ мени, Књиго? Или нама? Мојој већ потпопљеној души. Ослобођење је раскид али и спајање. Било шта да је, ми смо поново на почетку. Само је опала стрепња, и свакојаке напетости, и неизвесност. А ако нема више где да се иде човеков повратак доноси добру срећу, и обрнуто, ако би требало негде да се иде журба доноси добру срећу. Узми, остави?!
  175. А, не одем ли? Хекасграм Кен, мировање, планина. Држим своја леђа до те мере мирно и непомично да не осећам више ни своје тело. Излазимо, час она а час ја, као, у двориште али не видимо ни своје људе. Нема кривице. Не волим мировање. Одбацих неодлазак.
  176. Вратих се предходном хексаграму да растумачим једину покретну линију, стари јин на петом месту. Ако узвишени човек може да ослободи себе то му доноси добру срећу. Тиме доказује лошим људима да је озбиљан. Јер, лоши људи не могу просто да буду разјурени спољним средствима, надмудривањем, силом, забранама. Морају да се повуку својевољно, увиђајући да је узвишени човек са собом пречистио, да је доследан у својој исправности. Али, шта је, па, моја исправност? Или наша? Ако се хексаграм односи на обоје. Узвишени човек то смо метафорично сада она и ја? Једна намера, једна мисао, једна тежња? Или, ипак, ипак и ипак, само ја? Споји ли се већ поменута линија настаје хексаграм К'ун, утученост, потиштеност, исцрпљеност... Нема воде у језеру, узвишени човек ризикује свој живот следећи своју вољу...
  177. Ноћ између Велике Суботе и Васкрсења Господњег проведох врло лоше; мада бејах у цркви до после пола ноћи. И пре и после тога пешачио... И дуго, потом, седео у фотељи. Сутра идем њенима попут просца? Доиста је велико време Претежности великог, Књиго.
  178. Недеља. Васкрс. Будим се убеђен, више него икада, да ћемо се једном М. и ја… И учићу је развратности. Када? И – где? Невероватан спокој док седим на тераси коју осваја и са које ће ускоро да ме отера сунце. Џивџан слетео на ограду недалеко. Осматра ме, али опрезно, као да из заклона провирује. Слеће на под веранде, још ближе, па још ближе мени. Хитро одлеће на не баш удаљену гранчицу. Хтео би, можда, на моје раме?
  179. Радост и спокој. Христос воскресе. Ваистину. Да почну честитања... Пијаца пуста, али ради. Улице испражњене. Паперјасти, јутарњи облачићи терани све јачим ветром. Лепота љубавних збивања је и у бојама једног оваквог јутра; и у привидној безначајности остатка света. Научила ме рана младост... Ручао у самоћи. Искључио телефон. Одспавао.
  180. Заправо, све сам то хтео. И да искључим телефон, и да одспавам, не бих ли побегао од стварности. Зазвонио је, међутим, баш када сам му прилазио. М.!!! Дођите одмах, с папирима. Угао недалеко од њеног стана. Кафић. Не морам у кафић да улазим. Одмах стиже, угледаће ме са прозора.
  181. И појави се на улици; огрнута, у папучама. Махала ми је да пожурим. Уђосмо у њен стан. Миришљав, тесан, неуредан. Скините сако. Скидох. Ово. Показивала је прстом на неки знак на свом папиру, попут хијероглифа. Спустих своје папире. Седох, а она ми је била већ у крилу.
  182. Та’и, Мир. Небо је доле, а Земља горе. Њихове снаге уједињене су у дубоку хармонију. Мир и благослов силазе на све живе створове. Да ли сам лепа? Да ли сам теби лепа…
  183. Дохватила је телефон у сред тога, да би се јавила мајци. Долази ли вечерас? Пита мама. Долази. Сигурно? Сигурно. А уважени Господин Гњида? И он. Сасвим сигурно. Сасвим сигурно, обећао је, доноси и папире. И још је ћаскање потрајало. А да се није ни јавила? Мати би дотрчала да види шта је с њом. Њени станују недалеко.
  184. Небо је било горе, Земља доле. Природна промена положаја, а ипак слика Застоја. Одиста, више ништа не беше као пре тога. Мада ме је загрљајима испраћала сасвим нага, све до врата. У рукама ми они папири. Обећао сам да ћу вечерас свакако доћи.
  185. Не иде ми се. Покушавам да своје кисело расположење припишем Твојим нејасним саветима. На моје сувишно питање: како да се понашам, али тамо? Препоручујеш: Т'унг Јен. Горе је небо, доле пламен. У природи је ватре да се извија према небу; то је другарство. Другарство према људима, али засновано на интересу који је општи. Лични интерес не ствара трајно другарство; већ само општи циљеви човечанства. Зато другарство на отвореном успева. На агори. Цикетански, лични, насупрот свечовечанских, општих, космичких интереса!? Већ хиљадама година траје наговарање. Вика у глуве уши. Идем због М. Стало јој је. Поподне ми је посветила. Она је мој избор; пропаст и понижење. И обрнуто? Вртео сам се, неко време, оклевајући да протумачим још две покретне линије. Девет на почетку: другарство поред капије. Нема кривице. Све саме учтивости. Распитивања. Нема злих намера; нико не прави грешке. Сви, као, знају да тајни споразуми носе несрећу. Девет на трећем месту: он скрива оружја у шипражју. Он се пење на високо брдо испред себе. Три године се не подиже. Неповерење. Свако у сваког сумња.
  186. Ништа ново? Раскину ли се те две линије добија се П'и, Застој. Небо је горе, Земља је доле; свако вуче на своју страну. Небо се уздиже, земља тоне... Треба ли бољи опис?
  187. Са припремама почех око 19 часова. Туширање, прање косе, бријање, парфеми. Уредно испеглане а лаке летње панталоне, прастари блејзер боје светлог окера, очуван, опет у моди... Кошуља, кравата, па, углачане браон ципеле. Чарапе... Са сваким делићем одеће постајао сам све смушенији. Пронађох боцу француског вина. Запуцах пешице, цвеће купих. А онда, као, залутах у мени, иначе, познатом крају. Избих на означену улицу која ми учини издуженом и хладном; у пригушеном неком гробљанском светлу, у сред вечери која, у ствари, беше спарна.
  188. Њени становаху у сасвим новој згради, бљештаво окреченој. Њој насупрот беше једна потавнела и стара а у коју сам некада, давно улазио. Украсни стубови, широко, мермерно степениште... И кикот девојчица, у таласима. Час с ове, час с оне стране. Кроз учестала нека висока врата, помаљају одрасле туђе главе; забринуте, па и несрећне. Па ни свечано уношење торте рођенданске не успева. Пршти зарзани кикот. Ја се лудесам оне кикоћу. Чему толики смех. И, на мах као да засијаше крупне сузе а у очима слављенице. Замолила ме је да ућутим.
  189. Притиснух интерфон. Предосећао сам да М. још није стигла. Неће ни стићи док ја не дођем; а то ће матер да јој јави. Заграбих уз степениште. Горе, испред стана чекала ме је њена мати. О, Гњидо, Гњидо, о, Господине Гњидо! Оно "Гњидо" није се јасно чуло. Објасните ми! Кћер сте ми залудели. Али – сасвим! Ти и не слутиш, мама, какав је човек Господин Гњида! Не познајеш га! Нико га не зна. А на то немате права... Покренусте је! Ту тајну откривајте! Али мени! Једином њеном живом родитељу!
  190. Подсећало је и на театар. Трагови некадашње њене лепоте на мах бљеснуше. У госпођину искреност не посумњах. Могуће је да је већ све знала; те, окретох о вину, цвећу и папирима. Прођох покрај ње, па у предсобље, а ту се о залуђивањима и тајнама већ на глас није могло ....
  191. Очух њен ме срдачно прими. Реткост сте, инжењеру. Учињен човек, тако се говорило док јоште беше таквих људи... Уз силна одобравања, два остарела брачна пара, и једне распуштенице, мени, највероватније, за дуг разговор намењене?
  192. Упознавања: овај је ово, онај оно... А, тек какво нам је вино донео. Кликташе њена мати. Осмехивао сам се, извињавао, повлачио. Обичан електроинжењер, па, ако ћемо ни то... Објашњавао како успевам да се похрвем и с методологијом научно-истраживачког тешког рада; свима чудног, далеког и сасвим непознатог. Почев од најнејаснијег оног питања: али откуда она, М., у свему томе? Због стипендије, дозволе боравка и сличних трица. Објавих да и сама уметност може да буде предмет научног истраживања, а где је истраживање, ту је хоћеш-нећеш, а нарочито у данашње време и статистика. Статистика, пак, сама по себи… Но, уочивши да их гњавим, истакох да је М. још од почетка знала шта хоће. Уз не баш прикладно одушевљавање с моје стране. Прича о Земљи која тоне према Небу... Уз аперитив, шум вентилатора, упадице и кикотања живахне оне распуштенице, безобличне и времешне; уз обазриво чуђење осталих дама. Јер све су добро знале ко је М.; шта је занима, шта јој је мрско, шта уме, шта не уме; и да никада нема јасног циља. Дојури до Београда, а мајка јој се, онда, спетља. Ни учињених људи нема више. А ја им изгледам поприличан за једног старца. Нова муљара? Скривање оружја по шипражју? Која ли оно беше црта хексаграма?
  193. М. се појави, чудесно дотерана, разголићених белих руку, с озареношћу из мог сна. Хитала је, као, између онох столова, попут невесте. Свима застаде дах. Жене почеше да се лепезама хладе, да јој ласкају.
  194. Карусел сна и јаве, који је морао водити – понижењу. Час ми се чинило да сам устао, да смо у оном ресторану. Дочекујем је опчињен. Час увиђао да седим као пањ, а да ми она од некуд маше... Ко је умео могао је да гледа и да види како се Небо уздиже према Земљи а Земља тоне према Небу.; видео је. Снага унутрашње истине. Свиње и рибе... А тек разумни, искусни људи. А видели су и преко онога што је могло и смело, одједном питали с истинском зебњом: а, шта сада? Још ће је и запросити? Даље од самог тог призора није се могло; упркос силној њеној раздраганости.
  195. Само, колико ли је сличних бивало раније? У истом овом дому? Пред, можда, истом овом публиком? Уморном, остарелом, преуморном. Доведених, па приказаних? А, потом, одбачених и одусталих. Колико очајничког њеног труда беше у свим тим представама? Или сарказма? Удаће се. Ево. Пристаје. Хоћете ли, можда, оваквог? Овог Априла, мој избор је – Господин Гњида. Распламсавала се ватра, пламсала је већ до Неба. Велико поседовање. И мати њена беше понесена, мада на трен.
  196. Али, даље се од самог тог призора није могло. Те и напетост као да јењаваше. Време је било да се вечера. А у суседној просторији, одавно беше постављен сто. Ненадано, М. поче да се, као, опрашта. Она ће својим стазама. Одахнувши, жене је, као, наговараху да још остане. М. Се нећкала, још раздрагана. Улазила је, излазила, договарала се с матером. Још се, као, на њу чекало... Мада, у ствари, беше крај.
  197. Поустајасмо. М. ме сусрете у предсобљу. Приђох јој с папирима, као с дојенчетом. И предадох јој. Била си Наташа Ростова на своме првом балу. Када би само тако кроз живот ишла, с тим осмехом... То вам се само причињава. А блистала је.
  198. Даље се ни од тог није могло. Парови прелажаху у другу ону просторију. Били смо између њих, а не у ресторану, у бестрагији, у оном шугавом далеком "њеном" граду. Земља и Небо. Небо и Земља. И то је већ постајало прошлост. Отворила су се, па затворила улазна врата. М. је нестала. Мати је за њом, као, потрчала. Окренуо сам се, пришао столу, сео.
  199. Опио сам се и заметнуо кавгу, али касније. Својом, већ поменутом, задртошћу. Не може више ни да се разговара, па ни – ћаска. О религији, уметности, политици, о будућности Србије! Ни чедно рекла-казала више не иде. Исцрпљено је; а сви су остарели... Премда ништа не може да ме оправда као угледног, драгог госта. Ни задртост. Ни моји докази да одговорности, оне истинске најдубље одговорности, данас – нема.
  200. Отетурао сам се сам самцит, низ степениште, па низ улицу очешавши се о ону некада лепу, али одавно запуштену зграду преко пута. И јесам и нисам за све сам крив, Књиго. Правдам се и не правдам. Одвратно је видети – пијаног старца. Укратко – баш ме брига! (Запис, на други дан празника Васкрсења Господњег под тмурним, оловним небом.) Подне. Колико ли сам само слистио синоћ? Боцу вискија? Половину? Неважно. Самлевен, остарео... Слемењача се угнула; кров урушио уз тресак и прашину.
  201. 3. Мај. Звоњава будилника окончава кошмарне моје снове; објављује се радни дан. Легао пред поноћ, заспао, устао око три нула нула. Ветар је звиждао и још звижди. Захладнело је али су зидови буновно топли. Враћа ми се један те исти сан. Воз јури кроз Горњу Аустрију, па кроз тајгу... Низови јела, бреза, свакојаког још крупног растиња. Час брда а час равница. Објашњавам М. шта је на бесконачној овој планети ово а шта оно. Светлуца језерце иза грања. Лик јој непрекидно онај Васкршњи. Појављују се боје предвечерја, па сасвим ниско поларно сунце. Бунцам о Москви, у којој, узгред, никада нисам био. Њој се некада тамо ишло. Захваљује ми што сам је испросио. Само, шта ћемо с вашом женом? Пита. Одговарам да ни ње нема. Просто је нестала, и тога бива. Намигујем јој, и стежем око паса. Остаје твоја мати? Тачно је, каже она, очух недавно умро, а убрзо ће мамина болест, дуга и тешка, чим прође ова тајга. А, ипак, осмех, онај њен још блиставији.
  202. Ход према фирми. Увела, увређена, и посрамљена лица. И, базд џибре. Прођоше и Празници. Од јутрос, овај је звао, онај није... Надања, али празна. Већ 5. Мај!!! Претучени су, ко зна где, младићи, припадници "Отпора", готово деца; те их у фирми једни жале, други проклињу. Трећи су неутрални: ама, не може се; час су им телесне повреде лаке а час тешке. Јер да су тешке жалили би их. Лажу! Одреда лажу! Сви – без разлике. М. је, највероватније, отпутовала. Надао сам се њеном: довиђења. Дописивању, ко зна чему…
  203. Истиче 6. Мај, Ђурђевдан! Ућутали се телефони. Мртвило је у фирми а и код куће. Топе се последњих сто марака. Постојана је само чежња. Танго. Две свеће. М. одевена Васкршње као оне вечери, с оним осмехом. Није отпутовала?! Или - јесте?
  204. Одавно јесте. Зато, ево по Тебе, Књигице заплитачице, последње питање поводом ње: хоће ли ми се јавити до Понедељника, али овог? Одговор је Ч'иен, Стварање!!! Не памтим када сам себе удостојио тако раскошним хексаграмом! Ствар је, кажеш, у своје руке преузело само Небо. Наше је да се судбини покоримо. Кретање Неба пуно је снаге. Узвишени човек чини себе јаким и неуморним. Још три покретне линије. Змај се појављује у пољу, за неког је повољно да види великог човека. Ко би могао то да буде? Пријашко онај у бестрагији, научењак, њен ментор? Прегледаће њен рад, климнуће главом. Следи јој продужење боравишне визе. Девет на другом месту: змај се појављује на небесима. За неког је повољно да види великог човека. (Онај мој приша који ме вабик њему? Исувише је једноставно!?) Конфучије, иначе, о тој линији каже: "Ствари које су сагласне у тону вибрирају заједно. Вода тече ономе што је мокро. Ватра пламти према ономе што је суво. Облаци следе змаја, ветар следи тигра. Оно што је родило небо осећа сродство с оним што је горе; оно што је родила земља осећа сродство са оним што је доле. Свако следи своју врсту..."
  205. Све то треба да свари моја интуиција? Или то моја психа грозничаво пројектује саму себе? Девет на врху: арогантан змај имаће разлога за кајање. Титанске тежње превазилазе човекову снагу. Ономе ко се не осврће на ово упозорење предстоји нагли пад.
  206. Протекло је већ четврт сата од Твојих одговора, Књиго. Знамо шта су значила моја питања хоће ли ми се јавити до тада и тада... Трапаво постављена. Шта би могло да значи да ми се М. никад и никад не јави више, не само до Понедељника; што је извесно. У бестрагији је већ, у граду остарелих, с памћењем на силне наше јаде које већ бледи, и с туђим прошлостима. Постоји ли, барем, нада да је разумела да неузимање у руке сопствене судбине јесте - смрт.
  207. 10. мај. Јалове расправе у фирми о јучерашњем митингу опозиције. Један од опозиционих, као, вођа изјавио је да је спречавање заинтересованих да дођу у Пожаревац сценарио за грађански рат?! Стога, једни још дрхте, а други им се, као, подсмевају. Још један академик приступио "Отпору". Куку, Србијо! Пуна си феникса и мртваца! А, Теби, Књиго, на нос натичем: је ли то – дрво које се пробија и разгранава? Јутро поче свежином, али већ око осам часова у фирми почеше да укћу; сви да се махнито зноје. Искрадох се око једанаест; прошетах пијацом, купих трешње. М. је отпутовала. Шта ту има.
  208. А ми, овде оставши, приступамо већ другој половини месеца Маја, који је злокобно отпочео. Осим непримања прошлогодишње децембарске плате, ни наговештаја од злата вредних мајских киша. Суша и жеђ помаљају се попут црне смрти; што изазива кукњаву и по пијацама, али и у фирми, пред киосцима. Заслужили смо сушу. Арлаукање гајди баш на Велики Петак, на Теразијама, у сред града! Уздржавам се да проговорим и о томе; да не забрљам с још једном од својих задртости као Васкршње оне вечери у гостима....
  209. Размењујем 10 ДМ код муцавца, који по нечем зна да су ми то последњи новци. Препоручује ми оптимизам. Веру у светлу будућност. Седам на клупу, у усвињеном оближњем парку.
  210. Жена у писму вели да још остаје. И о својим предавањима извештава. Једно је одржала у неком хоби тамошњем клубу, о бомбардовању, аполитично, као обична, жива, душа. Следе барем још два. Не спавам већ неколико дана како треба… Прексиноћ устајао – не само због мокрења. Указало се питање одсутних хексаграма. Нисам добио, тек сада увиђам, Хсиен - Утицај, Удварање. Горе језеро, доле планина. Слабост је горе, снага доле, отуда привлачење. "Истрајност унапређује" јер прави разлику између завођења и удварања. У последњем (снажни) човек прихвата положај подређеног према (слабој) девојци и указује јој пажњу. Твој први део, Књиго, почиње Небом и Земљом оснивачима свега што постоји, други хексаграмима удварања и брака основом свих друштвених веза. Застали смо, М. и ја, на првој оној степеници, на космичкој. Тако је настао Ч'иен, Стварање. Са небеса су два змаја долетела? Те су спајали две раскинуте оне линије, два млада јина. Један је горњу а други доњу састављао. Тако је килави онај Ч'иен први пут настануо.
  211. Штапићем исцртавам опроштајни хексаграм по прашини. Мој Ч’иен. Раскидам линије које и теже да буду раскинуте; две доње, потом, ону на врху. Хексаграм – Хсиен!!! Небо и Земља, Унутрашња истина, Велико поседовање – Удварање!!! Хсиен, као ударац маљем! Шта би још хтео, Гњидо? Опчињен зурим у цртеж, прашину, сан. Пред олтаром смо били, такорећи, или и јесмо, ко зна где. У мом наручју је... Праг прекорачујем, ко зна где, спуштам је на постељу... Једнака два времена, њено и моје. И – озарено њено лице... Твоји или моји привиди, Књиго? Наплавине каснијих предрасуда? Памтим да никад у својој младости нисам замишљао ни олатаре, ни матичаре, већ само наге и нежне руке око мог врата. Свадбени путеви били су ми сувишни, дангубни, застарели. Лажем ли, одједном Тебе и себе, Књиго? Сањарећи, али са неким новим представама, исправљајући мртвом магарцу реп, али по неком, касније с муком, изученом протоколу? Настављам ли у сну, на јави, оно у шта ни М. одавно не верује? И од чега потајно стрепи. Уадаја, брак, и све те припадности. Самном, без мене, свеједно јој је? Упркос, издашној оној помоћи базара лутајућих душа, припадам оној генерацији, која је својим чињењима и не чињенима, њену расула широм света. И... да ли да се и Ти и ја растанемо, Књиго, једном за свагда? Арогантан змај имаће разлога за кајање. То Ти је од свега, Књижице, најтачније. Моје титанске тежње зову се једним именом – голи опстанак; Имам ли што год за трампу или продају? А, онај Васкршњи осмех њен? Неупоредив. Вечан. Макар само и само тада... Макар само и само тога трена....
крај